Јединствена фреска цара Душана са породицом поново откривена у Грчкој

Први пут у Србији објављујемо фотографију фреске цара Душа, царице Јелене и краља Уроша из манастира Светог Јована Продрома на Маникејској Гори код Сера (Σέρρες) у Грчкој.

Фреска је била изгребана и прекречена након посете Бранислава Нушића, а откривена је тек недавно након рестаурације.

Наиме, манастир је на молбу сликара Паје Јовановића 1896. године посетио Бранислав Нушић како би фотографисао фреску на којој су приказани цар Душан, царица Јелена и њихов син Урош. О овоме Нушић, у књизи „Са Косова на сиње море“, пише:

„Јашио сам на коњу, јер се друкчије до манастира не може доћи, и у бисагама носио апарат. Не знам шта се апарату могло десити, тек он се некако отвори и пропусти светлост на плоче у њему. Стога ми слика рђаво успе те се почнем опремати да ког другог дана поново одем. Како је у то доба пало отварање српске школе у Серезу (Серу), то се Грци уплаше мојих честих похода у манастир, а учини им се и опасно да се фотографијом сачува споменик који би бар доказао да и Срби имају право на тај манастир и по наредби грчког консула – Грци за тог човека кажу да је веома образован човек, и са благословом  сереског грчког митрополита изгребу целу слику и прекрече зид! Тако је недавно, на част Грцима, уништен један веома скупоцен споменик.“

Манастир Светог Јована Претече је у децембру 2010. године страдао у пожару након чега су уложена значајна средства у рестаурацију.[i] Аутор овог текста је манастир посетио током крајем јула 2019. године и тада је фреска већ била откривена.

Плакат на коме се најављује научни скукп у Серу 21. октобра 2011.

Серу је 21. октобра 2011. године  одржан научни скуп под називом “Српски самодржац Стефан Душан и град Сер“ (Ο Σέρβος Αυτοκράτορας Στέφανος Ντούσαν (1308-1355) και η πόλη των Σερρών) на коме је говорио др Срђан Пириватрић, сарадник Византолошког института САНУ. Међутим, на плакату којим се најављује овај догађај приказан је портрет цара Душана из цркве Светог Ђорђа Полошког манастира у Македонији а разлог је тај што тада још увек није била откривена што ми је потврдио и господин Пириватрић коме се овом приликом и захваљујем на информацији.
Ипак, занимљиво је да у књизи која може да се купи у манастиру и у којој се говори о његовој историји нема ове фреске већ је приказана она која ју је прекривала. Грешке не може да буде јер се фреска цара Душана и његове породице налази изнад гроба патријарха Генадија Схоларија, првог патријарха након освајања Цариграда од стране Турака 29.маја 1453. године. Разлог је вероватно исти онај због кога је и прекречена – заштита грчких националних и црквених интерса.

Гроб патријарха Генадија Схоларија и фреска цара Душана, царице Јелене и краља Уроша изнад

Оно због чега је овај манастир још важан за нас Србе јесте то што су његови заштитници и дародавци били краљ Милутин и краљица Симонида, а у њему су сахрањене Јелена Мрњавчевић, сестра деспота Јована Угљеше, и њене две ћерке.

Јелена је, дакле, била сестра Вукашина Мрњавчевића и Јована Угљеше, а била је удата за Николу Радоњу, најстаријег сина севастократора Бранка Младеновића и брата Вука Бранковића.

“Изнад ексонартекса налази се мала засвођена капела Светог Николе, украшена фрескама из 14. века. Аркосолијум са погребним натписом, који се налази у југозападном углу капеле, садржи остатке Јелене и њених ћерки, сестре и сестричина Јована Угљеше, Серског деспота од 1365. до 1371. године,“ [i]  пише Никола Бакирцис историчар уметности и ванредни професор на Кипарском институту у Никозији.

И овај натпис је, као и фрска цара Душана са породицом, у једном периоду био прекречен. [i] Нажалост, приликом посете манастиру у августу 2022. године нисам био у прилици да видим гробове Јелене и њене деце и натпис, али је о томе писало више аутора.

Надгробни натпис сестре деспота Јована Угљеше Јелене у манастиру светог Јована Претече на Маникејској Гори код Сера

Да кажемо у наставку текста нешто више о манастиру и односу наших владара према њему.

Манастир Светог Јована Крститеља налази се око 12 километара североисточно од града Сера, на обронцима Маникејске Горе. “Основао га је око 1270-1278 монах Јоаникије, пореклом из Сера, који је прво служио као монах на Светој Гори, а затим био епископ Јежева (данашњи Дафни, префектура Сер). Од првих година свог оснивања уживао је наклоност византијских владара. Њиховим даровима и прилозима стекао је знатну имовину и брзо се развио у велики манастирски центар. Са историјом манастира повезано је име српског цара Стефана Душана који му је на разне начине био од користи,“ пише Ставрула Дадаки (Σταυρούλα Δαδάκη), археолог. [i]

У позновизантијско време Сер је спадао у групу већих византијских градова. “Обиље вести о Серу прве половине XIV столећа даје цар и писац Јован Кантакузин… Најупечетљивији је његов исказ да ,,Сер није обичан град који се може потценити, већ голем и велелепан и држави Ромеја преко потребан,“ пише академик Божидар Ферјанчић. [ii]

Срби су у крајеве око Сера продрли први пут 1283. године, за време владавине краља Милутина, након похода Татара који су као византијски најамници продрли све до Липљана и Призрена.  О томе се у житију Светог Краља Милутина пише овако: “Ускоро затим краљ Милутин са војском својом, и још са војском коју доби од свога брата Драгутина, крете опет на грчку земљу и заузе области њене све тамо до Свете Горе Атонске, земљу Струмичку и Серску, Крстопољ (данашња Кавала) и друге околне крајеве. Отпустивши потом војску брата свога, Милутин крете са својом војском још даље и заузе земљу Дебарску и Кичевску, са градовима и областима њиховима, па земљу Поречку са околином, и чак продре на југ до Тесалије. Потом се врати у своју земљу и пребиваше у миру и благостању.“ [iii]

Византијски цар Андроник II Палеолог је Милутину званично препустио територије које је краљ дотада освојио као мираз за његову ћерку Симониду са којом се венчао у Солуну 1299. године.

Занимљиво је да Владимир Ћоровић у “Историји Срба“, наводећи Милутинову ктиторску делатност каже да је овај “сем у Србији… зидао и помагао цркве и у другим крајевима“ а затим наводећи и које каже да је  “у Серу… створио обитељ Св. Јована“ што се вероватно односи на манастир на Маникејској Гори.

“У посматрању Сера и његове околине у првој половини XIV столећа, па и судбине великог манастира на оближњој Маникејској гори, треба навести и чињеницу да се као заштитници ове монашке обитељи јављају неке особито угледне личности историје тог времена. У питању је пре свега византијска принцеза Симонида, једина кћерка цара Андроника II Палеолога, која је као српска краљица и Милутинова жена провела више од две деценије на двору Немањића. Новембра 1304. године Андроник II Палеолог издаје простагму манастиру св. Јована Продрома на Маникејској гори са даровањем метоха св. Варваре код царског поседа у Вернари; у акту се наглашава да се Маникејски манастир налази под заштитом ,,вољене кћери царства ми, пречасне краљице Србије“.“, пише академик Божидар Ферјанчић [iv] и наставља: “Заштитничка улога српске краљице Симониде према манастиру св. Јована Продрома на Маникејској Гори огледа се у још неким актима тог времена. Јуна 1321. године Андроник II Палеолог, на молбу српског краља Милутина, супруге му краљице Симониде и хиландарског игумана јеромонаха Гервасија издаје хрисовуљу Маникејском манастиру, потврђујући многе поседе, као и самосталност у односу на митрополита Сера, чије име треба да се спомиње у службама и да му се даје уобичајени каноникон.“[v]

Занимљиво је да је краљица Симонида први пут монашку ризу обукла управо у манастиру Светог Јована Крститеља на Маникејској Гори:

“На самом крају 1316. године умрла је њена мати царица Ирина Монфератска, па је у Византију пристигла Симонида да би присуствовала њеној сахрани у цариградском манастиру Пантократора. Причајући о Симонидином боравку у Византији, Нићифор Григора наводи да је млада краљица , која је тада имала 22 године, дуго остала у Цариграду, не желећи да се врати у Србију мужу краљу Милутину. Зато су у Цариград приспели Милутинови изасланици који су запретили ратом ако се Симонида одмах не врати на српски двор. Млада краљица је намеравала да се замонаши и да тако избегне повратак у Србију, али није хтела да то учини у Цариграду да не би свог оца Андроника II Палеолога умешала у читаву ствар; то би могао бити довољан разлог краљу Милутину да покрене рат против царства Ромеја. На путу према Србији, праћена српским посланицима, Симонида се дуже задржала у Серу, где је одлучила да оствари своју намеру: кришом је купила монашку ризу и обукла је једне ноћи. Када се ујутру Симонида појавила пред српским пратиоцима, они су остали неми од страха због евентуалне краљеве освете, па су се колебали да ли да јој силом поцепају ризу и да је што пре одведу своме господару, или да је одмах убију. Дилеме је разрешио Симонидин полубрат деспот Константин Палеолог, који јој је силом поцепао монашку ризу, обукао јој световну одећу и наредио пратиоцима да је што пре одведу краљу Милутину; све је то учињено уз опирање и плач младе српске краљице,“ пише Ферјанчић.[vi]

Симонида је остала у Србији све до Милутинове смрти 29. октобра 1321. године након чега је отпутовала у Цариград где се и замонашила.

“У спису архиепископа Данила постоји занимљива вест о пошти коју је она исказала свом покојном супругу: две и по године после смрти Милутин је проглашен за светитеља, а Симонида је из Цариграда за његов гроб послала скупоцено златно кандило, а и златом проткана платна као покров. Исти писац наставља да се Симонида замонашила у Цариградском манастиру св. Андрије… Занимљиво је да је Симонида наставали да се брине о Маникејском манастиру и по свом коначном повратку у Византију.“[vii]

Краљ Душан осваја Сер 1345. године:

“Иако… историчари не дају прецизнију хронологију српског освајања Сера, она се може изванредно тачно одредити, а захваљујући белешци у једном грчком рукопису манастира св. Јована Продрома на Маникејској Гори (бр. 62). Ту је забележено да су српски гардисти (φυλακές) 24. септембра 1345. година. четвртог индикта освојили серску тврђаву, а да је у недељу 25. септембра краљ Стефан Душан ушао у доњи град и присуствовао служби у митрополији… У стручној литератури је одавно констатовано да је освајање славног града Сера представљало велики успех краља Стефана Душана, после чега је уследило његово проглашење за цара (крај новембра – децембар 1345) обављено по свој прилици баш у овом граду“.[viii]

Аутор текста испред цркве Светих Теодора Тирона и Стратилата у Серу познате и као Стара Митрополија

“А. Дероко верује да је за време српске власти Стефан Душан „појачавао тврђаву и да је можда обновио цркву серске митрополије посвећену Светим Теодорима“. Испод горњег града налазила се црква Св. Николе у коју је краљ Стефан Душан и ступио непосредно после освајања Сера (25. септембра 1345).

Расути подаци у изворима сведоче да је Стефан Душан чешће боравио у том славном граду. Већ 26. октобра 1345. године дубровачки поклисари су српског краља затекли под Сером, па је он овде и даровао повељу републици са значајним трговачким повластицама. Може се са великом вероватноћом претпоставити да је краљ Стефан Душан 1345. године у Серу издао потврдну хрисовуљу манастиру Св. Јована Продрома на Меникејској Гори, где се на почетку каже ,,да је Божјом помоћу град Сер дошао под власт краљевства ми“ као и манастири Св. Јована Продрома на Меникејској Гори и у самом Серу. У јесен 1354. године у Серу је заседао сабор на коме је после смрти патријарха Јоаникија за поглавара српске цркве рукоположен Сава.“[i]

Зиму 1353/4. године цар Стефан Душан је провео у Cepу.

Сачувана је хрисовуља краља Душана из октобра 1345. године манастиру Св. Јована Продрома на Меникејској Гори. “У гарантовању имунитетних повластица пространих поседа угледном манастиру каже се да нико од кефалија у богоспасном граду Серу и изван њега, а ни други државни чиновници… не треба да улази у манастирска имања, да их узнемирава и да нешто са њих потражује.“[ii]

“До смрти цара Стефана Душана (20. децембра 1355) Сер је био само један од важних градова у његовој пространој држави, можда чак и једна од њених престоница, да би се после тога његов положај потпуно изменио. После тог за судбину Српског царства фаталног догађаја, Сер је постао главни град државе у којој је најпре владала Душанова удовица царица Јелена (Јелисавета), а затим од јесени 136S. године моћни великаш деспот Јован Угљеша,“ пише академик Божидар Ферјанчић. [iii]

Након освајања Сера успостављена је и српска црквена власт:

“Ако није познато име последњег митрополита Сера за византијске власги, нема никакве дилеме о личности која је дошла на положај врховног пастира града после његовог пада под српску власт (24. септембра 1345). Први митрополит Сера у том времену био је Јаков, који је пре тог рукоположења заузимао одговоран положај игумана манастира Светих Арханђела код Призрена, задужбине Стефана Душана.

Нажалост, мало је шта познато из пастирске делатности Јакова y Cepy који je на положају митрополита града остао, како то закључује Г. Острогорски, неких петнаестак година. Потрудићемо се да прикупимо неколико штурих података које савремени документи дају о делатности и боравку митрополита Јакова у Серу. Занимљивости ради најпре ћемо навести белешку из једног рукописа (четвороблаговесника) који је 1355. године, а у дане цара Стефана Душана, царице Јелене, сина им краља Уроша, као и Јоаникија, патријарха Срба и Грка писао Расодер Калисг. Каже се да је рукопис писан у спомен на Јакова, митрополита преславног и богоспасног града Сера, који је узор доброг архијереја, јер води брод »правилом крме духовне, а стадо своје напаса жезлом правде и чврстом вером и опрезом од дивљих вукова“. Овај помало дирљив запис човека оданог ученом Јакову, речито говори о угледу ко ји је он уживао међу паством у Серу у коме је као митропош провео око 15 година. У једном синајском рукопису посгоји белешка писана 1360. (6868) године у дане цара Стефана Уроша и његове мајке монахиње Јелисавете која каже да је серски митрополит Јаков послао неке богослужбене књиге на Синај.

Јакова, поверљивог човека српског цара Стефана Душана и првог митрополита Сера за српске власти сменио је нови пастир Сава који је такође био Србин,“ пише Божидар Ферјанчић. [iv]

Захваљујући једном рукопису из манастира Светог Јована Претече на Маникејској Гори знамо и тачно време упокојења цара Душана.

“Најзад, у рукопису из манастира Св. Јована Продрома на Меникејској Гори код Сера стоји белешка да је 20. децембра 1355 (6864) умро „блажени и христољубиви господар и цар Србије и Романије, господин Стефан“,“[v]

Димитрије Марковић испред католикона манастира Светог Јована Претече

Грчки историчар Хараламбос Вуртзидис (Χαράλαμπος Βουρουτζίδης) пише да је “Свети Манастир (Јована) Претече… током 14. века за свог заштитника имао Симониду, ћерку византијског цара Андроника Палеолога старијег и жену краља Србије Уроша II Милутина. Своју заштиту и помоћ Маникејском манастиру пружали су и византијски цареви Андроник II и Андроник III Палеолог, док су Јован VI Кантакузин као и српски владар Стефан Душан великодушно понудили политичку заштиту и финансијску подршку.“[i]

Никола Бакирцис (Νικόλας Μπακιρτζής), историчар уметности и ванредни професор на Кипарском институту у Никозији, пише да се “период назван „Србократија“ у Серу (1346-1371) под краљицом Јеленом и деспотом града Јованом Угљешом, карактерише… као време процвата манастира.“[ii]

Такође, Константин Јиречек међу манастирима које су “српски владаоци обдарили… или обновили“ помиње и манастир Светог Јована Претече на Маникејској Гори.[iii]

Међутим, нису само краљ Милутин, краљица Симонида и цар Душан помагали манастир на Маникејској Гори.

“ У годинама изузетне дарежљивости према манастирима, кoja се односила на широки круг око Сера, укључујући и многобројне манастире Свете Горе, братство Св. Joвана Претече, у непосредном суседству Угљешине престонице, без сумње je уживало посебну наклоност и заштиту како господара подручја тако и његових великаша. Међу њима je господин Радоња свакако посебно помагао манастир који je чувао гробницу и давао помен члановима његове породице.“[iv]

Пише: Димитрије Марковић


Литература:

[1] https://www.ertnews.gr/perifereiakoi-stathmoi/seres/i-m-timioy-prodromoy-serron-2-ekat-eyro-gia-tin-apokatastasi-tis-notias-pterygas/

[1] ΜΟΝΗ ΤΙΜΙΟΥ ΠΡΟΔΡΟΜΟΥ ΣΕΡΡΩΝ, Ιστορικές, αρχαιολογικές, πολιτισμικές αξίες και η καταστροφική πυρκαγιά της 13ης Δεκεμβρίου 2010 Νικόλας Μπακιρτζής

[1] Гојко Суботић, Сотириос Кисас, Надгробни натпис сестре деспота Јована Угљеше на Маникејској гори

161 – 181

[1] http://odysseus.culture.gr/h/2/gh251.jsp?obj_id=1586

[1] Божидар Ферјанчић, Српски и Византијски Сер у XIV столећу, САНУ, Београд 1994, стр. 3

[1] Јустин Поповић, Житија Светих

[1] Божидар Ферјанчић, Српски и Византијски Сер у XIV столећу, САНУ, Београд 1994, стр. 37-38

[1] Исто, стр. 39

[1] Исто, стр. 38

[1] Исто, стр. 39

[1] Исто, стр. 62-63

[1]   Божидар Ферјанчић, Српски и Византијски Сер у XIV столећу, САНУ, Београд 1994, стр. 206-207

[1] Исто, стр. 212

[1] Исто, стр. 225

[1] Исто, стр. 244, 247, 261

[1] Исто, стр. 488

[1] https://serrelib.gr/el/serraiko-apothetirio/iera-moni-timioy-prodromoy-0

[1] ΜΟΝΗ ΤΙΜΙΟΥ ΠΡΟΔΡΟΜΟΥ ΣΕΡΡΩΝ, Ιστορικές, αρχαιολογικές, πολιτισμικές αξίες και η καταστροφική πυρκαγιά της 13ης Δεκεμβρίου 2010 Νικόλας Μπακιρτζής

[1] Константин Јиречек, Историја Срба. Културна историја, књига II, Pi-press, Пирот 2005, стр. 70-71

[1] Гојко Суботић, Сотириос Кисас, Надгробни натпис сестре деспота Јована Угљеше на Маникејској гори

161 – 181

Повезани чланци

Back to top button