Jedinstvena freska cara Dušana sa porodicom ponovo otkrivena u Grčkoj
Prvi put u Srbiji objavljujemo fotografiju freske cara Duša, carice Jelene i kralja Uroša iz manastira Svetog Jovana Prodroma na Manikejskoj Gori kod Sera (Σέρρες) u Grčkoj.
Freska je bila izgrebana i prekrečena nakon posete Branislava Nušića, a otkrivena je tek nedavno nakon restauracije.
Naime, manastir je na molbu slikara Paje Jovanovića 1896. godine posetio Branislav Nušić kako bi fotografisao fresku na kojoj su prikazani car Dušan, carica Jelena i njihov sin Uroš. O ovome Nušić, u knjizi „Sa Kosova na sinje more“, piše:
„Jašio sam na konju, jer se drukčije do manastira ne može doći, i u bisagama nosio aparat. Ne znam šta se aparatu moglo desiti, tek on se nekako otvori i propusti svetlost na ploče u njemu. Stoga mi slika rđavo uspe te se počnem opremati da kog drugog dana ponovo odem. Kako je u to doba palo otvaranje srpske škole u Serezu (Seru), to se Grci uplaše mojih čestih pohoda u manastir, a učini im se i opasno da se fotografijom sačuva spomenik koji bi bar dokazao da i Srbi imaju pravo na taj manastir i po naredbi grčkog konsula – Grci za tog čoveka kažu da je veoma obrazovan čovek, i sa blagoslovom sereskog grčkog mitropolita izgrebu celu sliku i prekreče zid! Tako je nedavno, na čast Grcima, uništen jedan veoma skupocen spomenik.“
Manastir Svetog Jovana Preteče je u decembru 2010. godine stradao u požaru nakon čega su uložena značajna sredstva u restauraciju.[i] Autor ovog teksta je manastir posetio tokom krajem jula 2019. godine i tada je freska već bila otkrivena.
Seru je 21. oktobra 2011. godine održan naučni skup pod nazivom “Srpski samodržac Stefan Dušan i grad Ser“ (Ο Σέρβος Αυτοκράτορας Στέφανος Ντούσαν (1308-1355) και η πόλη των Σερρών) na kome je govorio dr Srđan Pirivatrić, saradnik Vizantološkog instituta SANU. Međutim, na plakatu kojim se najavljuje ovaj događaj prikazan je portret cara Dušana iz crkve Svetog Đorđa Pološkog manastira u Makedoniji a razlog je taj što tada još uvek nije bila otkrivena što mi je potvrdio i gospodin Pirivatrić kome se ovom prilikom i zahvaljujem na informaciji.
Ipak, zanimljivo je da u knjizi koja može da se kupi u manastiru i u kojoj se govori o njegovoj istoriji nema ove freske već je prikazana ona koja ju je prekrivala. Greške ne može da bude jer se freska cara Dušana i njegove porodice nalazi iznad groba patrijarha Genadija Sholarija, prvog patrijarha nakon osvajanja Carigrada od strane Turaka 29.maja 1453. godine. Razlog je verovatno isti onaj zbog koga je i prekrečena – zaštita grčkih nacionalnih i crkvenih intersa.
Ono zbog čega je ovaj manastir još važan za nas Srbe jeste to što su njegovi zaštitnici i darodavci bili kralj Milutin i kraljica Simonida, a u njemu su sahranjene Jelena Mrnjavčević, sestra despota Jovana Uglješe, i njene dve ćerke.
Jelena je, dakle, bila sestra Vukašina Mrnjavčevića i Jovana Uglješe, a bila je udata za Nikolu Radonju, najstarijeg sina sevastokratora Branka Mladenovića i brata Vuka Brankovića.
“Iznad eksonarteksa nalazi se mala zasvođena kapela Svetog Nikole, ukrašena freskama iz 14. veka. Arkosolijum sa pogrebnim natpisom, koji se nalazi u jugozapadnom uglu kapele, sadrži ostatke Jelene i njenih ćerki, sestre i sestričina Jovana Uglješe, Serskog despota od 1365. do 1371. godine,“ [i] piše Nikola Bakircis istoričar umetnosti i vanredni profesor na Kiparskom institutu u Nikoziji.
I ovaj natpis je, kao i frska cara Dušana sa porodicom, u jednom periodu bio prekrečen. [i] Nažalost, prilikom posete manastiru u avgustu 2022. godine nisam bio u prilici da vidim grobove Jelene i njene dece i natpis, ali je o tome pisalo više autora.
Da kažemo u nastavku teksta nešto više o manastiru i odnosu naših vladara prema njemu.
Manastir Svetog Jovana Krstitelja nalazi se oko 12 kilometara severoistočno od grada Sera, na obroncima Manikejske Gore. “Osnovao ga je oko 1270-1278 monah Joanikije, poreklom iz Sera, koji je prvo služio kao monah na Svetoj Gori, a zatim bio episkop Ježeva (današnji Dafni, prefektura Ser). Od prvih godina svog osnivanja uživao je naklonost vizantijskih vladara. Njihovim darovima i prilozima stekao je znatnu imovinu i brzo se razvio u veliki manastirski centar. Sa istorijom manastira povezano je ime srpskog cara Stefana Dušana koji mu je na razne načine bio od koristi,“ piše Stavrula Dadaki (Σταυρούλα Δαδάκη), arheolog. [i]
U poznovizantijsko vreme Ser je spadao u grupu većih vizantijskih gradova. “Obilje vesti o Seru prve polovine XIV stoleća daje car i pisac Jovan Kantakuzin… Najupečetljiviji je njegov iskaz da ,,Ser nije običan grad koji se može potceniti, već golem i velelepan i državi Romeja preko potreban,“ piše akademik Božidar Ferjančić. [ii]
Srbi su u krajeve oko Sera prodrli prvi put 1283. godine, za vreme vladavine kralja Milutina, nakon pohoda Tatara koji su kao vizantijski najamnici prodrli sve do Lipljana i Prizrena. O tome se u žitiju Svetog Kralja Milutina piše ovako: “Uskoro zatim kralj Milutin sa vojskom svojom, i još sa vojskom koju dobi od svoga brata Dragutina, krete opet na grčku zemlju i zauze oblasti njene sve tamo do Svete Gore Atonske, zemlju Strumičku i Sersku, Krstopolj (današnja Kavala) i druge okolne krajeve. Otpustivši potom vojsku brata svoga, Milutin krete sa svojom vojskom još dalje i zauze zemlju Debarsku i Kičevsku, sa gradovima i oblastima njihovima, pa zemlju Porečku sa okolinom, i čak prodre na jug do Tesalije. Potom se vrati u svoju zemlju i prebivaše u miru i blagostanju.“ [iii]
Vizantijski car Andronik II Paleolog je Milutinu zvanično prepustio teritorije koje je kralj dotada osvojio kao miraz za njegovu ćerku Simonidu sa kojom se venčao u Solunu 1299. godine.
Zanimljivo je da Vladimir Ćorović u “Istoriji Srba“, navodeći Milutinovu ktitorsku delatnost kaže da je ovaj “sem u Srbiji… zidao i pomagao crkve i u drugim krajevima“ a zatim navodeći i koje kaže da je “u Seru… stvorio obitelj Sv. Jovana“ što se verovatno odnosi na manastir na Manikejskoj Gori.
“U posmatranju Sera i njegove okoline u prvoj polovini XIV stoleća, pa i sudbine velikog manastira na obližnjoj Manikejskoj gori, treba navesti i činjenicu da se kao zaštitnici ove monaške obitelji javljaju neke osobito ugledne ličnosti istorije tog vremena. U pitanju je pre svega vizantijska princeza Simonida, jedina kćerka cara Andronika II Paleologa, koja je kao srpska kraljica i Milutinova žena provela više od dve decenije na dvoru Nemanjića. Novembra 1304. godine Andronik II Paleolog izdaje prostagmu manastiru sv. Jovana Prodroma na Manikejskoj gori sa darovanjem metoha sv. Varvare kod carskog poseda u Vernari; u aktu se naglašava da se Manikejski manastir nalazi pod zaštitom ,,voljene kćeri carstva mi, prečasne kraljice Srbije“.“, piše akademik Božidar Ferjančić [iv] i nastavlja: “Zaštitnička uloga srpske kraljice Simonide prema manastiru sv. Jovana Prodroma na Manikejskoj Gori ogleda se u još nekim aktima tog vremena. Juna 1321. godine Andronik II Paleolog, na molbu srpskog kralja Milutina, supruge mu kraljice Simonide i hilandarskog igumana jeromonaha Gervasija izdaje hrisovulju Manikejskom manastiru, potvrđujući mnoge posede, kao i samostalnost u odnosu na mitropolita Sera, čije ime treba da se spominje u službama i da mu se daje uobičajeni kanonikon.“[v]
Zanimljivo je da je kraljica Simonida prvi put monašku rizu obukla upravo u manastiru Svetog Jovana Krstitelja na Manikejskoj Gori:
“Na samom kraju 1316. godine umrla je njena mati carica Irina Monferatska, pa je u Vizantiju pristigla Simonida da bi prisustvovala njenoj sahrani u carigradskom manastiru Pantokratora. Pričajući o Simonidinom boravku u Vizantiji, Nićifor Grigora navodi da je mlada kraljica , koja je tada imala 22 godine, dugo ostala u Carigradu, ne želeći da se vrati u Srbiju mužu kralju Milutinu. Zato su u Carigrad prispeli Milutinovi izaslanici koji su zapretili ratom ako se Simonida odmah ne vrati na srpski dvor. Mlada kraljica je nameravala da se zamonaši i da tako izbegne povratak u Srbiju, ali nije htela da to učini u Carigradu da ne bi svog oca Andronika II Paleologa umešala u čitavu stvar; to bi mogao biti dovoljan razlog kralju Milutinu da pokrene rat protiv carstva Romeja. Na putu prema Srbiji, praćena srpskim poslanicima, Simonida se duže zadržala u Seru, gde je odlučila da ostvari svoju nameru: krišom je kupila monašku rizu i obukla je jedne noći. Kada se ujutru Simonida pojavila pred srpskim pratiocima, oni su ostali nemi od straha zbog eventualne kraljeve osvete, pa su se kolebali da li da joj silom pocepaju rizu i da je što pre odvedu svome gospodaru, ili da je odmah ubiju. Dileme je razrešio Simonidin polubrat despot Konstantin Paleolog, koji joj je silom pocepao monašku rizu, obukao joj svetovnu odeću i naredio pratiocima da je što pre odvedu kralju Milutinu; sve je to učinjeno uz opiranje i plač mlade srpske kraljice,“ piše Ferjančić.[vi]
Simonida je ostala u Srbiji sve do Milutinove smrti 29. oktobra 1321. godine nakon čega je otputovala u Carigrad gde se i zamonašila.
“U spisu arhiepiskopa Danila postoji zanimljiva vest o pošti koju je ona iskazala svom pokojnom suprugu: dve i po godine posle smrti Milutin je proglašen za svetitelja, a Simonida je iz Carigrada za njegov grob poslala skupoceno zlatno kandilo, a i zlatom protkana platna kao pokrov. Isti pisac nastavlja da se Simonida zamonašila u Carigradskom manastiru sv. Andrije… Zanimljivo je da je Simonida nastavali da se brine o Manikejskom manastiru i po svom konačnom povratku u Vizantiju.“[vii]
Kralj Dušan osvaja Ser 1345. godine:
“Iako… istoričari ne daju precizniju hronologiju srpskog osvajanja Sera, ona se može izvanredno tačno odrediti, a zahvaljujući belešci u jednom grčkom rukopisu manastira sv. Jovana Prodroma na Manikejskoj Gori (br. 62). Tu je zabeleženo da su srpski gardisti (φυλακές) 24. septembra 1345. godina. četvrtog indikta osvojili sersku tvrđavu, a da je u nedelju 25. septembra kralj Stefan Dušan ušao u donji grad i prisustvovao službi u mitropoliji… U stručnoj literaturi je odavno konstatovano da je osvajanje slavnog grada Sera predstavljalo veliki uspeh kralja Stefana Dušana, posle čega je usledilo njegovo proglašenje za cara (kraj novembra – decembar 1345) obavljeno po svoj prilici baš u ovom gradu“.[viii]
“A. Deroko veruje da je za vreme srpske vlasti Stefan Dušan „pojačavao tvrđavu i da je možda obnovio crkvu serske mitropolije posvećenu Svetim Teodorima“. Ispod gornjeg grada nalazila se crkva Sv. Nikole u koju je kralj Stefan Dušan i stupio neposredno posle osvajanja Sera (25. septembra 1345).
Rasuti podaci u izvorima svedoče da je Stefan Dušan češće boravio u tom slavnom gradu. Već 26. oktobra 1345. godine dubrovački poklisari su srpskog kralja zatekli pod Serom, pa je on ovde i darovao povelju republici sa značajnim trgovačkim povlasticama. Može se sa velikom verovatnoćom pretpostaviti da je kralj Stefan Dušan 1345. godine u Seru izdao potvrdnu hrisovulju manastiru Sv. Jovana Prodroma na Menikejskoj Gori, gde se na početku kaže ,,da je Božjom pomoću grad Ser došao pod vlast kraljevstva mi“ kao i manastiri Sv. Jovana Prodroma na Menikejskoj Gori i u samom Seru. U jesen 1354. godine u Seru je zasedao sabor na kome je posle smrti patrijarha Joanikija za poglavara srpske crkve rukopoložen Sava.“[i]
Zimu 1353/4. godine car Stefan Dušan je proveo u Cepu.
Sačuvana je hrisovulja kralja Dušana iz oktobra 1345. godine manastiru Sv. Jovana Prodroma na Menikejskoj Gori. “U garantovanju imunitetnih povlastica prostranih poseda uglednom manastiru kaže se da niko od kefalija u bogospasnom gradu Seru i izvan njega, a ni drugi državni činovnici… ne treba da ulazi u manastirska imanja, da ih uznemirava i da nešto sa njih potražuje.“[ii]
“Do smrti cara Stefana Dušana (20. decembra 1355) Ser je bio samo jedan od važnih gradova u njegovoj prostranoj državi, možda čak i jedna od njenih prestonica, da bi se posle toga njegov položaj potpuno izmenio. Posle tog za sudbinu Srpskog carstva fatalnog događaja, Ser je postao glavni grad države u kojoj je najpre vladala Dušanova udovica carica Jelena (Jelisaveta), a zatim od jeseni 136S. godine moćni velikaš despot Jovan Uglješa,“ piše akademik Božidar Ferjančić. [iii]
Nakon osvajanja Sera uspostavljena je i srpska crkvena vlast:
“Ako nije poznato ime poslednjeg mitropolita Sera za vizantijske vlasgi, nema nikakve dileme o ličnosti koja je došla na položaj vrhovnog pastira grada posle njegovog pada pod srpsku vlast (24. septembra 1345). Prvi mitropolit Sera u tom vremenu bio je Jakov, koji je pre tog rukopoloženja zauzimao odgovoran položaj igumana manastira Svetih Arhanđela kod Prizrena, zadužbine Stefana Dušana.
Nažalost, malo je šta poznato iz pastirske delatnosti Jakova y Cepy koji je na položaju mitropolita grada ostao, kako to zaključuje G. Ostrogorski, nekih petnaestak godina. Potrudićemo se da prikupimo nekoliko šturih podataka koje savremeni dokumenti daju o delatnosti i boravku mitropolita Jakova u Seru. Zanimljivosti radi najpre ćemo navesti belešku iz jednog rukopisa (četvoroblagovesnika) koji je 1355. godine, a u dane cara Stefana Dušana, carice Jelene, sina im kralja Uroša, kao i Joanikija, patrijarha Srba i Grka pisao Rasoder Kalisg. Kaže se da je rukopis pisan u spomen na Jakova, mitropolita preslavnog i bogospasnog grada Sera, koji je uzor dobrog arhijereja, jer vodi brod »pravilom krme duhovne, a stado svoje napasa žezlom pravde i čvrstom verom i oprezom od divljih vukova“. Ovaj pomalo dirljiv zapis čoveka odanog učenom Jakovu, rečito govori o ugledu ko ji je on uživao među pastvom u Seru u kome je kao mitropoš proveo oko 15 godina. U jednom sinajskom rukopisu posgoji beleška pisana 1360. (6868) godine u dane cara Stefana Uroša i njegove majke monahinje Jelisavete koja kaže da je serski mitropolit Jakov poslao neke bogoslužbene knjige na Sinaj.
Jakova, poverljivog čoveka srpskog cara Stefana Dušana i prvog mitropolita Sera za srpske vlasti smenio je novi pastir Sava koji je takođe bio Srbin,“ piše Božidar Ferjančić. [iv]
Zahvaljujući jednom rukopisu iz manastira Svetog Jovana Preteče na Manikejskoj Gori znamo i tačno vreme upokojenja cara Dušana.
“Najzad, u rukopisu iz manastira Sv. Jovana Prodroma na Menikejskoj Gori kod Sera stoji beleška da je 20. decembra 1355 (6864) umro „blaženi i hristoljubivi gospodar i car Srbije i Romanije, gospodin Stefan“,“[v]
Grčki istoričar Haralambos Vurtzidis (Χαράλαμπος Βουρουτζίδης) piše da je “Sveti Manastir (Jovana) Preteče… tokom 14. veka za svog zaštitnika imao Simonidu, ćerku vizantijskog cara Andronika Paleologa starijeg i ženu kralja Srbije Uroša II Milutina. Svoju zaštitu i pomoć Manikejskom manastiru pružali su i vizantijski carevi Andronik II i Andronik III Paleolog, dok su Jovan VI Kantakuzin kao i srpski vladar Stefan Dušan velikodušno ponudili političku zaštitu i finansijsku podršku.“[i]
Nikola Bakircis (Νικόλας Μπακιρτζής), istoričar umetnosti i vanredni profesor na Kiparskom institutu u Nikoziji, piše da se “period nazvan „Srbokratija“ u Seru (1346-1371) pod kraljicom Jelenom i despotom grada Jovanom Uglješom, karakteriše… kao vreme procvata manastira.“[ii]
Takođe, Konstantin Jireček među manastirima koje su “srpski vladaoci obdarili… ili obnovili“ pominje i manastir Svetog Jovana Preteče na Manikejskoj Gori.[iii]
Međutim, nisu samo kralj Milutin, kraljica Simonida i car Dušan pomagali manastir na Manikejskoj Gori.
“ U godinama izuzetne darežljivosti prema manastirima, koja se odnosila na široki krug oko Sera, uključujući i mnogobrojne manastire Svete Gore, bratstvo Sv. Jovana Preteče, u neposrednom susedstvu Uglješine prestonice, bez sumnje je uživalo posebnu naklonost i zaštitu kako gospodara područja tako i njegovih velikaša. Među njima je gospodin Radonja svakako posebno pomagao manastir koji je čuvao grobnicu i davao pomen članovima njegove porodice.“[iv]
Piše: Dimitrije Marković
Literatura:
[1] https://www.ertnews.gr/perifereiakoi-stathmoi/seres/i-m-timioy-prodromoy-serron-2-ekat-eyro-gia-tin-apokatastasi-tis-notias-pterygas/ [1] ΜΟΝΗ ΤΙΜΙΟΥ ΠΡΟΔΡΟΜΟΥ ΣΕΡΡΩΝ, Ιστορικές, αρχαιολογικές, πολιτισμικές αξίες και η καταστροφική πυρκαγιά της 13ης Δεκεμβρίου 2010 Νικόλας Μπακιρτζής [1] Gojko Subotić, Sotirios Kisas, Nadgrobni natpis sestre despota Jovana Uglješe na Manikejskoj gori161 – 181
[1] http://odysseus.culture.gr/h/2/gh251.jsp?obj_id=1586 [1] Božidar Ferjančić, Srpski i Vizantijski Ser u XIV stoleću, SANU, Beograd 1994, str. 3 [1] Justin Popović, Žitija Svetih [1] Božidar Ferjančić, Srpski i Vizantijski Ser u XIV stoleću, SANU, Beograd 1994, str. 37-38 [1] Isto, str. 39 [1] Isto, str. 38 [1] Isto, str. 39 [1] Isto, str. 62-63 [1] Božidar Ferjančić, Srpski i Vizantijski Ser u XIV stoleću, SANU, Beograd 1994, str. 206-207 [1] Isto, str. 212 [1] Isto, str. 225 [1] Isto, str. 244, 247, 261 [1] Isto, str. 488 [1] https://serrelib.gr/el/serraiko-apothetirio/iera-moni-timioy-prodromoy-0 [1] ΜΟΝΗ ΤΙΜΙΟΥ ΠΡΟΔΡΟΜΟΥ ΣΕΡΡΩΝ, Ιστορικές, αρχαιολογικές, πολιτισμικές αξίες και η καταστροφική πυρκαγιά της 13ης Δεκεμβρίου 2010 Νικόλας Μπακιρτζής [1] Konstantin Jireček, Istorija Srba. Kulturna istorija, knjiga II, Pi-press, Pirot 2005, str. 70-71 [1] Gojko Subotić, Sotirios Kisas, Nadgrobni natpis sestre despota Jovana Uglješe na Manikejskoj gori161 – 181
