Јернјеј Копитар, слависта чије је идеје следио Вук Караџић
Словеначки слависта Јернеј Бартол Копитар рођен је 21. августа 1780. За српску културу значајан је као помагач и заштитник Вука Стефановића Караџића којег је подстакао да скупља народне умотворине и да напише граматику и речник српског језика.
Копитар је као научник значајан јер је темељно и исцрпно расправљао филолошка, историјска, етнографска и правно-историјска питања. Допринео је да се по многим питањима постави научна, критичка основа. Сматрао је да језик не треба поправљати, него из њега црпити – изводити правила. У правопису је учио да свако слово треба да има свој глас. Када је успешно извршио посао око дефинисања граматичких правила за свој матерњи словеначки језик, окренуо се другим словенским језицима.
Рано се заинтересовао за српску народну поезију, којој се дивио. Читајући Доситејеве књиге улазио је у проблематику српског језика; афирмативно је писао о Доситеју у немачкој штампи. Прво је када је реч о Србима, ступио у додир са песником владиком Лукијаном Мушицким. Предлагао је учени Словенац слависта да се у Карловцима оснује српски универзитет, о манастирском трошку, у којем би предавали само учени Срби. Тек када је упознао Вука Караџића, Копитар је знао да нема боље личности од њега, која би могла да реформише дотадашњи славено-српски језик.
Вук се заиста показао као најбољи следбеник Копитаревих начела о књижевном језику и правопису. Њихов сусрет догодио се 1813. године у Бечу, где је доспео млади Вук као избеглица (када је то био и Карађорђе) из Србије.
Вука Караџића је Копитар позове на први разговор децембра 1813. године, током којег су прелазећи са теме на тему, дошли и до српских народних песама. Како је Вук показао да их зна доста, убедио га је цензор да их овај напише и одштампа. Ставио је одмах Караџић на папир много песама, а неке је узео и од своје рођаке, удате за српског књижевника Стефана Живковића. Успео је тако млади Вук Караџић подстакнут Копитарем, да објави у Бечу 1814. године, обимну књигу са насловом: Мала србска просто-народна пјесмарица.
У то време Вук је схватао сву несавршеност српског правописа, и желећи да га пре свега због себе унапреди, упустио се брзоплето и самостално у тај подухват. Једноставно је и у журби, без много премишљања узео Мразовићеву словенску граматику, и преузео из ње већину ствари, тек „дотерујући је на српски језик“. Тад друга књига сматрана за „пробу српске граматике“ наштампана је исте 1814. године. Била је то Писменица сербскога језика по говору простога народа написана.
Мада је строги Копитар критиковао недостатке те књижице, био је задовољан Вуковим вештим корацима ка реформи српског језика и правописа. По Копитаревом наговору, Вук је онда напустио Беч да би по Срему и Карловцима, записивао још српских народних песама. Након две године рада дошао је Караџић до реализације друге књиге „Пјесмарице“, који је посветио цењеном Копитару. Јернеј је затим помогао Вука Караџића и на пројекту обликовања српског књижевног језика, утемељеног на народном говору.
Словенац је заиста допринео да Вук изда и први далекосежни српски речник, јер га је подстрекавао и научио како да то уради.
Вук Караџић је по властитом признању током свог књижевног и научног рада, једино имао на уму: Пишући било ма шта, свагда гледам шта ће о том рећи Копитар, ил’ Шафарик, ил’ Грим; а за друге не марим. Нека вичу што им драго; свему свијету нико не угоди!
До краја Копитаревог живота, међу њима је владало изузетно пријатељство, док је трајала борба за народни српски језик као званичан у Србији. Ништа чини се није могло помутити то искрено пријатељство и оно поста божји благослов за књигу и науку српску.