Jernjej Kopitar, slavista čije je ideje sledio Vuk Karadžić

Slovenački slavista Jernej Bartol Kopitar rođen je 21. avgusta 1780. Za srpsku kulturu značajan je kao pomagač i zaštitnik Vuka Stefanovića Karadžića kojeg je podstakao da skuplja narodne umotvorine i da napiše gramatiku i rečnik srpskog jezika.

Kopitar je kao naučnik značajan jer je temeljno i iscrpno raspravljao filološka, istorijska, etnografska i pravno-istorijska pitanja. Doprineo je da se po mnogim pitanjima postavi naučna, kritička osnova. Smatrao je da jezik ne treba popravljati, nego iz njega crpiti – izvoditi pravila. U pravopisu je učio da svako slovo treba da ima svoj glas. Kada je uspešno izvršio posao oko definisanja gramatičkih pravila za svoj maternji slovenački jezik, okrenuo se drugim slovenskim jezicima.

Rano se zainteresovao za srpsku narodnu poeziju, kojoj se divio. Čitajući Dositejeve knjige ulazio je u problematiku srpskog jezika; afirmativno je pisao o Dositeju u nemačkoj štampi. Prvo je kada je reč o Srbima, stupio u dodir sa pesnikom vladikom Lukijanom Mušickim. Predlagao je učeni Slovenac slavista da se u Karlovcima osnuje srpski univerzitet, o manastirskom trošku, u kojem bi predavali samo učeni Srbi. Tek kada je upoznao Vuka Karadžića, Kopitar je znao da nema bolje ličnosti od njega, koja bi mogla da reformiše dotadašnji slaveno-srpski jezik.

Vuk se zaista pokazao kao najbolji sledbenik Kopitarevih načela o književnom jeziku i pravopisu. Njihov susret dogodio se 1813. godine u Beču, gde je dospeo mladi Vuk kao izbeglica (kada je to bio i Karađorđe) iz Srbije.

Vuka Karadžića je Kopitar pozove na prvi razgovor decembra 1813. godine, tokom kojeg su prelazeći sa teme na temu, došli i do srpskih narodnih pesama. Kako je Vuk pokazao da ih zna dosta, ubedio ga je cenzor da ih ovaj napiše i odštampa. Stavio je odmah Karadžić na papir mnogo pesama, a neke je uzeo i od svoje rođake, udate za srpskog književnika Stefana Živkovića. Uspeo je tako mladi Vuk Karadžić podstaknut Kopitarem, da objavi u Beču 1814. godine, obimnu knjigu sa naslovom: Mala srbska prosto-narodna pjesmarica.

U to vreme Vuk je shvatao svu nesavršenost srpskog pravopisa, i želeći da ga pre svega zbog sebe unapredi, upustio se brzopleto i samostalno u taj poduhvat. Jednostavno je i u žurbi, bez mnogo premišljanja uzeo Mrazovićevu slovensku gramatiku, i preuzeo iz nje većinu stvari, tek „doterujući je na srpski jezik“. Tad druga knjiga smatrana za „probu srpske gramatike“ naštampana je iste 1814. godine. Bila je to Pismenica serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisana.

 Mada je strogi Kopitar kritikovao nedostatke te knjižice, bio je zadovoljan Vukovim veštim koracima ka reformi srpskog jezika i pravopisa. Po Kopitarevom nagovoru, Vuk je onda napustio Beč da bi po Sremu i Karlovcima, zapisivao još srpskih narodnih pesama. Nakon dve godine rada došao je Karadžić do realizacije druge knjige „Pjesmarice“, koji je posvetio cenjenom Kopitaru. Jernej je zatim pomogao Vuka Karadžića i na projektu oblikovanja srpskog književnog jezika, utemeljenog na narodnom govoru.

Slovenac je zaista doprineo da Vuk izda i prvi dalekosežni srpski rečnik, jer ga je podstrekavao i naučio kako da to uradi. 

Vuk Karadžić je po vlastitom priznanju tokom svog književnog i naučnog rada, jedino imao na umu: Pišući bilo ma šta, svagda gledam šta će o tom reći Kopitar, il’ Šafarik, il’ Grim; a za druge ne marim. Neka viču što im drago; svemu svijetu niko ne ugodi!

Do kraja Kopitarevog života, među njima je vladalo izuzetno prijateljstvo, dok je trajala borba za narodni srpski jezik kao zvaničan u Srbiji. Ništa čini se nije moglo pomutiti to iskreno prijateljstvo i ono posta božji blagoslov za knjigu i nauku srpsku.