Јован Хаџић

Српски писац, преводилац и политичар Јован Хаџић, познат и као Милош Светић, аутор „Грађанског законика кнежевине Србије“, први председник Матице српске, рођен је 8. септембра 1799. Године у Сомбору.

Био је противник Вука Стефановића Караџића и, за разлику од њега, бранио је етимолошки правописни принцип и негирао фонетски.

Сматрао је да књижевни језик ваља обогатити славјаносербским ријечима. Уређивао је „Сербски летопис“ и „Голубицу“, покренуо часопис „Огледало сербско“ и писао поезију у стилу псеудокласицизма. Преводио је Хомера, Квинта Хорација Флака, Публија Вергилија Марона, Марка Валерија Мартијала, Јохана Волфганга Гетеа, Готхолда Ефраима Лесинга, Фридриха Шилера, Јохана Готфрида Хердера.

Хаџић у Пешти уписује филозофију, али након три године студирања одустаје и започиње студије права. Још током студирања филозофије интересовао се за антику и старогрчки језик, а на правном факултету се истакао као један од најбољих студената римског права. У то време Хаџић почиње и са писањем поезије под псеудонимом Милош Светић.

Био је 19 година бесплатни управитељ и до смрти патрон Велике српске гимназије у Новом Саду. Помогао је тада даровитом гимназијалцу Светозару Милетићу да добије од епископа Јосифа Рајачића стипендију од 100 ф.

Био је значајна личност и у културном животу: оснивач је и 1826. године први председник Матице српске, уредник Летописа и у почетку сарадник Вука Караџића. Међутим, средином 30-их долази у сукоб са њим око схватања књижевног језика. Хаџић се сматра за највећег противника Караџићевог, који је међутим 1866. године дозволио да се у Великој српској гимназији у Новом Саду, у којој је био управитељ, предаје по Вуковом и Даничићевом правопису, а старословенски по Миклошичу.

Хаџићев књижевни и научни рад је обиман. Осим правом, бавио се и поезијом, превођењем, историјом, филологијом. Јован Хаџић је био ученик Лукојана Мушицког и његов настављач. Као песник он је на прелазу старог класицизма Мушицког ка новијим песничким стремљењима чији су подстицаји допирали из немачке књижевности и наше народне поезије.

 По угледу на свог учитеља, Хаџић је писао оде у славу истакнутих савременика, родољубиве, дидактичке песме, показивао и велико интересовање за политичку и епску поезију.