Времеплов

Катарина Ивановић

Српска сликарка Катарина Ивановић, прва жена члан Српског ученог друштва, умрла је 22. септембра 1882. године.

Таленат је показивала од детињства, а сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи трговца Ђорђа Станковића, у Пешти у атељеу Јожефа Пешког и Реваја. Касније је њен дар за ликовну уметност уочила и мађарска грофица Чаки, позната меценарка уметности, која јој је омогућила да сликарство учи у Бечу, у Уметничкој академији, где жене у то доба иначе нису имале приступ.

Учила се приватно и код бечког сликара Валдмилера. Симо Милутиновић Сарајлија је објавио у „Сербском народном листу“ 1837. године песму њој посвећену, као „Честитој и надобичној љубитељки краснога знања“. Јавља се она у списку пренумераната Сарајлијине књиге о историји Србије 1837. године, у Бечу као ображарка (портретиста). Током студија у Бечу „нарисала“ је 1839. године композицију „Српског Омира“ (Хомера) – слепог старца гуслара.

 Даље се усавршавала на Академији у Минхену, где студира скоро две године историјско сликарство. Ту је започела студију познате историјске композиције Ослобођење Београда 1806. Наставила је своје усавршавање и у Паризу, где једно време живела.

На позив Срба, 1846. године одлази у Београд, у ком остаје годину дана, живећи код Симе Милутиновића. Свој боравак је искористила да портретише многе виђене Србе Београђане, међу којима и књегињу Љубицу Обреновић. Међу најуспелије портрете спада портрет Симин. Вратила се затим у Пешту, где је била „веома популарна“. Пештански Народни музеј јој откупљује портрет цара Фердинанда.

 Њени радови, цртежи и слике налазили су се и у збирци Бечке царске Уметничке академије. Путовала је по Холандији и Италији, где је много научила о савременом сликарству.

Пред крај живота вратила се у Столни Београд, где је живела и радила све до своје смрти. У том периоду ствара углавном историјске композиције, жанр-слике и мртве природе.

Поклонила је 1879. године београдском Народном музеју 15 својих слика и друге „реткости“, међу којима је и њен аутопортрет. Позната су два њена аутопортрета, која су доспела у Народни музеј. Матица српска јој се такође обраћала, тражећи њене слике за своју збирку. Одушевљен њеном лепотом и интелектом, у оно време веома популарни песник Сима Милутиновић Сарајлија је 1837. године Катарини Ивановић посветио спев „Троје-сестарство“. Никада се није удавала, а позната је њена велика неприкривена наклоност према много старијем „Сарајлији“.

Године 1876. постала је почасни члан Српског ученог друштва, и тако је она постала прва жена академик код Срба. Преминула је у Столном Београду 22. септембра 1882. године. На иницијативу Друштва пријатеља Народног музеја, њени посмртни остаци су 1967. године пренети у Београд и сахрањени у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Сликала је портрете, историјске жанр-композиције и врло успешне мртве природе. Неке њене слике су међу најбољима у српском класицизму, попут “Портрета књегиње Персиде Карађорђевић”, “Аутопортрета”, “Корпе с грожђем”.

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close