Кнегиња Милица – монахиња Евгенија касније и Ефросинија

Српска кнегиња Милица, жена кнеза Лазара Хребељановића умрла је 11. новембра 1405. године. После Косовске битке 1389. склопила је мир са Турцима и управљала Србијом у име малолетног сина Стефана. Кад је он постао пунолетан, замонашила се, али је и даље знатно утицала на државне послове, смирујући размирице између Стевана и другог сина – Вука. Подигла је манастир Љубостиња на месту где је била црквица Светог Стевана, близу двора свог оца, који се у народним песмама помиње као Југ-Богдан. У народним песмама је названа царица, а умрла је и сахрањена у Љубостињи као монахиња Евгенија.

Милица је пореклом била из владарске породице Немањића. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан. Вратко је био праунук Немањиног сина Вукана и унук Вукановог сина Димитрија у монаштву Давида. Давид је сазидао манастир Давидовицу и празнује се као светитељ у Српској православној цркви сваког 7. октобра.

Милица се око 1353. удала се за Лазара Хребељановића. После смрти цара Уроша, Лазар постаје кнез Рашке са престоницом у Крушевцу. Имали су седморо деце, два сина и пет ћерки.

Кад јој је муж 1389. погинуо у Косовској бици, Милица је управљала народом и државом, јер су јој синови били још деца. То су за државу била тешка времена. Када је њен старији син Стефан одрастао, постао је владар. Тада је могла да напусти државне послове. Отишла је са својом рођаком Јефимијом у манастир Љубостињу, који је сама основала. У њему се замонашила и добила име Евгенија.

Пред смрт примила је монашки завет велике схиме и добила ново име Ефросинија. У манастиру Љубостињи провела је своје последње дане, а у њему је и сахрањена.

Српска православна црква је прославља као светитељку 19. јула по црквеном календару или 1. августа по новом календару. Истог дана прославља се и њен син деспот Стефан Лазаревић.

Кнегиња Милица се бавила и дипломатском делатношћу, заједно је са Јефимијом 1398. ишла код султана Бајазита да заступа интересе свога сина Стефана. Том приликом је, уз помоћ тада већ утицајне ћерке, Бајазитове супруге Оливере издејствовала пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд. Мошти су биле смештене у Капелу Свете Петке на Калемегдану, данас су оне у румунском граду Јаши.

Бавила се и књижевношћу, позната су њена дела „Молитва матере“ и „Удовству мојему женик“. Сматра се да су књижевни дар од ње наследили ћерка Јелена Балшић и син деспот Стефан.

Повезани чланци

Повезано
Close
Back to top button