Концентрациони логор Бањица, затворен на данашњи дан

Уочи ослобођења Београда у Другом светском рату, 4. октобра 1944. године распуштен је концентрациони логор на Бањици, нацистичко мучилиште и сабирни центар за стрељање и слање на присилни рад у Немачку, који су немачке окупационе власти основале у јуну 1941.

Према непотпуним подацима, кроз логор је прошло нешто више од 23.500 мушкараца, жена и деце, али је на стратишту у Јајинцима, где су логораши одвођени на стрељање, пронађено 68.000 спаљених и 1.400 неспаљених лешева.

Немачке окупаторске власти наредиле су, у јуну 1941, српској квислиншкој управи да формира концентрациони логор у Београду. За смештај логора било је потребно одабрати одговарајући објекат, па је комисија, у саставу од једног гестаповца, Миодрага-Мике Ђорђевића, помоћника управника града Београда и инж. Милана Јањушевића, директора Техничке документације Управе града – одлучила да за логор највише одговара касарна 18. Пешадијског пука, на Бањици.

У касарни бивше Југословенске војске логор је имао двојну немачко-квислиншку управу, али је био под немачком командом. Први затвореници доведени су 9. маја 1941. и затвореници били су Јевреји и Роми, а од 1941. када је Београд проглашен за Јуденфрај углавном противници Недићевог режима, већином заробљени партизани и српски комунисти.

Бањички логор представљао је по својој организацији затвор, који је служио за прихватање заточеника из Србије, који би касније били стрељањи у одмаздама.

Многи затвореници из Бањице били су пребачени у друге концентрационе и радне логоре које су Немци држали под својом контролом у окупираној Европи. Кроз овај логор за време читаве окупације прошло је најмање 23.697 људи, а од тог броја пар хиљада је стрељано на стратишту у Јајинцима. Тачан број жртава никада неће бити познат због тога што је много документације било уништено 1943, а и многа тела која су била покопана на подручју логора била су пребачена на друга места или су била уништена приликом повлачења.

Утврђен је за споменик културе 1984. године.