Лаза Лазаревић, правник, лекар – творац српске психолошке приповетке

Српски писац и лекар Лаза Лазаревић, који се с девет приповедака, колико је укупно написао, сврстао међу најзначајније прозне ствараоце српске књижевности умро је 10 јануара 1890. године.

Лазаревић је творац српске психолошке приповетке и један од најбољих стилиста. Најпознатија дела: “Први пут с оцем на јутрење”, “Све ће то народ позлатити”, “Ветар”, “На бунару”, “Школска икона”, “У добри час хајдуци”, “Вертер”, “Швабица”, “Он зна све”.

Лазар Лаза Лазаревић је рођен у Шапцу 13. маја (1851. године. Отац Кузман, пореклом из Херцеговине, држао је са братом Михаилом трговачку радњу. Мајка Јелка, кћи шабачког кујунџије, оставши сироче удаје се за петнаест година старијег Кузмана у својој петнаестој години. У породици Лазаревић владао је примеран патријархалан ред. Када је Лаза имао девет година изненада му умре отац а годину дана касније и стриц Михаило. Тешке прилике у које је запала породица наметале су Лазаревићевој мајци велику одговорност. Она је требало да води рачуна и изведе на прави пут четворо деце, Лазу и његове три сестре: Евицу, Милку и Катицу. Лазина приврженост породици одразила се на његов књижевни рад. Култ породице и жртвовање њеним интересима је стално био присутан како у животу тако и у делима овог писца.

Основну школу и четири разреда гимназије Лазаревић је завршио у Шапцу. Његов отац је био пренумерант на многе књиге које су тада излазиле па је Лазаревић већ у раном детињству имао прилику да се упозна и заволи књижевност. У јесен 1867. када му је било шеснаест година, Лазаревић уписује Правни факултет Велике школе.  Постао је секретар великошколског удружења „Побратимство“. Током студија права у Београду Лазаревић је био под утицајем Светозара Марковића и одушевљење за руски језик и књижевност захвата и Лазаревића, који је учио руски језик и читао дела руских револуционарних демократа Чернишевског, Писарева и Доброљубова. Пре него што је завршио права 15. јануара 1871. године изабран је за државног питомца да студира медицину у Берлину али му је стипендија одузета због прилика које су настале услед Париске комуне. Након тога, Лазаревић завршава права и постаје практикант Министарства просвете. Почетком наредне године поново му је потврђена стипендија и он одлази у Берлин. За време Српско-турског рата 1876 — 1877. Лазаревић прекида студије пошто је позван на војну дужност. Служио је као лекарски помоћник и био одликован сребрном медаљом за ревносну службу. Вративши се у Берлин завршава студије медицине 8. марта 1879. По повратку у Београд постављен је за лекара београдског округа а 1881. године постао је први лекар Опште државне болнице у Београду. Исте године Лазаревић се оженио Полексијом, сестром свог друга Косте Христића, са којом је имао три сина: Милорада, Кузмана и Владана и ћерку Анђелију. Кузман је преминуо након годину дана а Владан две године по рођењу. Упоредо са напорном праксом радио је и на књижевности. За десет година написао је свега девет приповедака док је осам остало недовршено. Почетком 1888. изабран је за члана Српске академије наука за заслуге на књижевном пољу. Фебруара 1889. постаје лични лекар краља Милана и бива унапређен у чин санитетског потпуковника. Српска академија наука је 8. јула 1890. наградила Лазаревићеву последњу приповетку „Он зна све“.

У јуну 1868. Лазаревић објављује у часопису „Вила“ превод „Како је постало и напредовало позориште у старих Грка“. Децембра исте године, такође у часопису „Вила“ објављује превод „Припитомљавање наше домаће животиње“. У новембру и децембру 1869. године, у часопису „Матица“ штампа превод одломка „Особењак“ из романа Чернишевског „Шта да се ради“ а наредне године, такође у „Матици“ објављује превод Гогољеве приповетке „Ђавоља посла“ и заједно са једним другом преводи позоришни комад „Царица“ од Е. Скриба и дело „Пуковник и војник“.

Лаза Лазаревић припада писцима реализма. Сматра се творцем српске психолошке приповетке. Своје приповетке Лазаревић је објављивао у часописима а објавио је само једну књигу под називом „Шест приповедака“ јула 1886. године. Написао је девет приповедака док је осам остало недовршено. За живота је објавио осам приповедака: „Први пут с оцем на јутрење“, „Школска икона“, „У добри час хајдуци!“, „На бунару“, „Вертер“, „Све ће то народ позлатити“, „Ветар“ и „Он зна све“. Приповетку „Швабица“ тада није објавио јер је, како многи верују, била сувише аутобиографска. Објављена је тек седам година након пишчеве смрти 1898. године у књизи „Приповетке Лазе К. Лазаревића“ коју је приредио Љубомир Јовановић. Све његове приповетке могу се поделити на приповетке из градског и на приповетке из сеоског живота. Карактеристика Лазаревићевих приповедака је идеализација и величање патријархалног света и породичне задруге којој се све жртвује па чак и сопствена срећа.

Лазине недовршене приповетке „На село“, „Тешан“ и „Секција“, чији су фрагменти објављени након пишчеве смрти, приказују истинитију слику сељака него друге Лазаревићеве приповетке. У њима је више зрелости које писац дугује искуству.

У сукобу између породице и личних прохтева појединаца, Лазаревић се ставио на страну породице. Нежне и осећајне природе, он је стварао лирску приповетку са етичким смером.

Посматрајући живот, он је запажао карактеристике типова, призора, разговора, бележио узгред, а доцније напорно и савесно тражио могућности како да ту грађу преточи у језику прикладно, неусиљено и концизно дело. Он је један од ретких српских писаца који су по цену великих напора тражили најбољи израз и најскладнији облик, који је умео да изабере фабулу, да је развије драматично, да кроз њу опише занимљиве епизоде, живе дијалоге, да да пластичне описе и узбудљива и нежна осећања. Читајући велике европске писце, нарочито Тургењева и Гогоља, он је на њиховим делима развио укус и учио вештину израза и компоновања. Лазаревић је књижевни посао схватио озбиљно и савесно; био је свестан да српској приповеци недостаје уметничка форма, а не надахнуће, и одиста је успео да је реформира и да српску приповетку уздигне на ниво европске уметничке приповетке.

Повезани чланци

Повезано
Close
Back to top button