Laza Lazarević, pravnik, lekar – tvorac srpske psihološke pripovetke

Srpski pisac i lekar Laza Lazarević, koji se s devet pripovedaka, koliko je ukupno napisao, svrstao među najznačajnije prozne stvaraoce srpske književnosti umro je 10 januara 1890. godine.

Lazarević je tvorac srpske psihološke pripovetke i jedan od najboljih stilista. Najpoznatija dela: “Prvi put s ocem na jutrenje”, “Sve će to narod pozlatiti”, “Vetar”, “Na bunaru”, “Školska ikona”, “U dobri čas hajduci”, “Verter”, “Švabica”, “On zna sve”.

Lazar Laza Lazarević je rođen u Šapcu 13. maja (1851. godine. Otac Kuzman, poreklom iz Hercegovine, držao je sa bratom Mihailom trgovačku radnju. Majka Jelka, kći šabačkog kujundžije, ostavši siroče udaje se za petnaest godina starijeg Kuzmana u svojoj petnaestoj godini. U porodici Lazarević vladao je primeran patrijarhalan red. Kada je Laza imao devet godina iznenada mu umre otac a godinu dana kasnije i stric Mihailo. Teške prilike u koje je zapala porodica nametale su Lazarevićevoj majci veliku odgovornost. Ona je trebalo da vodi računa i izvede na pravi put četvoro dece, Lazu i njegove tri sestre: Evicu, Milku i Katicu. Lazina privrženost porodici odrazila se na njegov književni rad. Kult porodice i žrtvovanje njenim interesima je stalno bio prisutan kako u životu tako i u delima ovog pisca.

Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije Lazarević je završio u Šapcu. Njegov otac je bio prenumerant na mnoge knjige koje su tada izlazile pa je Lazarević već u ranom detinjstvu imao priliku da se upozna i zavoli književnost. U jesen 1867. kada mu je bilo šesnaest godina, Lazarević upisuje Pravni fakultet Velike škole.  Postao je sekretar velikoškolskog udruženja „Pobratimstvo“. Tokom studija prava u Beogradu Lazarević je bio pod uticajem Svetozara Markovića i oduševljenje za ruski jezik i književnost zahvata i Lazarevića, koji je učio ruski jezik i čitao dela ruskih revolucionarnih demokrata Černiševskog, Pisareva i Dobroljubova. Pre nego što je završio prava 15. januara 1871. godine izabran je za državnog pitomca da studira medicinu u Berlinu ali mu je stipendija oduzeta zbog prilika koje su nastale usled Pariske komune. Nakon toga, Lazarević završava prava i postaje praktikant Ministarstva prosvete. Početkom naredne godine ponovo mu je potvrđena stipendija i on odlazi u Berlin. Za vreme Srpsko-turskog rata 1876 — 1877. Lazarević prekida studije pošto je pozvan na vojnu dužnost. Služio je kao lekarski pomoćnik i bio odlikovan srebrnom medaljom za revnosnu službu. Vrativši se u Berlin završava studije medicine 8. marta 1879. Po povratku u Beograd postavljen je za lekara beogradskog okruga a 1881. godine postao je prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu. Iste godine Lazarević se oženio Poleksijom, sestrom svog druga Koste Hristića, sa kojom je imao tri sina: Milorada, Kuzmana i Vladana i ćerku Anđeliju. Kuzman je preminuo nakon godinu dana a Vladan dve godine po rođenju. Uporedo sa napornom praksom radio je i na književnosti. Za deset godina napisao je svega devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Početkom 1888. izabran je za člana Srpske akademije nauka za zasluge na književnom polju. Februara 1889. postaje lični lekar kralja Milana i biva unapređen u čin sanitetskog potpukovnika. Srpska akademija nauka je 8. jula 1890. nagradila Lazarevićevu poslednju pripovetku „On zna sve“.

U junu 1868. Lazarević objavljuje u časopisu „Vila“ prevod „Kako je postalo i napredovalo pozorište u starih Grka“. Decembra iste godine, takođe u časopisu „Vila“ objavljuje prevod „Pripitomljavanje naše domaće životinje“. U novembru i decembru 1869. godine, u časopisu „Matica“ štampa prevod odlomka „Osobenjak“ iz romana Černiševskog „Šta da se radi“ a naredne godine, takođe u „Matici“ objavljuje prevod Gogoljeve pripovetke „Đavolja posla“ i zajedno sa jednim drugom prevodi pozorišni komad „Carica“ od E. Skriba i delo „Pukovnik i vojnik“.

Laza Lazarević pripada piscima realizma. Smatra se tvorcem srpske psihološke pripovetke. Svoje pripovetke Lazarević je objavljivao u časopisima a objavio je samo jednu knjigu pod nazivom „Šest pripovedaka“ jula 1886. godine. Napisao je devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Za života je objavio osam pripovedaka: „Prvi put s ocem na jutrenje“, „Školska ikona“, „U dobri čas hajduci!“, „Na bunaru“, „Verter“, „Sve će to narod pozlatiti“, „Vetar“ i „On zna sve“. Pripovetku „Švabica“ tada nije objavio jer je, kako mnogi veruju, bila suviše autobiografska. Objavljena je tek sedam godina nakon piščeve smrti 1898. godine u knjizi „Pripovetke Laze K. Lazarevića“ koju je priredio Ljubomir Jovanović. Sve njegove pripovetke mogu se podeliti na pripovetke iz gradskog i na pripovetke iz seoskog života. Karakteristika Lazarevićevih pripovedaka je idealizacija i veličanje patrijarhalnog sveta i porodične zadruge kojoj se sve žrtvuje pa čak i sopstvena sreća.

Lazine nedovršene pripovetke „Na selo“, „Tešan“ i „Sekcija“, čiji su fragmenti objavljeni nakon piščeve smrti, prikazuju istinitiju sliku seljaka nego druge Lazarevićeve pripovetke. U njima je više zrelosti koje pisac duguje iskustvu.

U sukobu između porodice i ličnih prohteva pojedinaca, Lazarević se stavio na stranu porodice. Nežne i osećajne prirode, on je stvarao lirsku pripovetku sa etičkim smerom.

Posmatrajući život, on je zapažao karakteristike tipova, prizora, razgovora, beležio uzgred, a docnije naporno i savesno tražio mogućnosti kako da tu građu pretoči u jeziku prikladno, neusiljeno i koncizno delo. On je jedan od retkih srpskih pisaca koji su po cenu velikih napora tražili najbolji izraz i najskladniji oblik, koji je umeo da izabere fabulu, da je razvije dramatično, da kroz nju opiše zanimljive epizode, žive dijaloge, da da plastične opise i uzbudljiva i nežna osećanja. Čitajući velike evropske pisce, naročito Turgenjeva i Gogolja, on je na njihovim delima razvio ukus i učio veštinu izraza i komponovanja. Lazarević je književni posao shvatio ozbiljno i savesno; bio je svestan da srpskoj pripoveci nedostaje umetnička forma, a ne nadahnuće, i odista je uspeo da je reformira i da srpsku pripovetku uzdigne na nivo evropske umetničke pripovetke.