Легенда приштинске гимназије- професор Алек – In memoriaм

Када је морао да са породицом напусти Приштину 1999. године, остала је богата библиотека и све боје и мириси професорског дома. Али, професор Алек је највише од свега жалио за тридесет и девет свезака, јер за сваку генерацију имао је свеску са именима ученика, оценама, минусима, извињењима на које смо имали право два пута у току полугодишта.

Када размишљамо или причамо о неким људима, онда то чинимо са утиском да  су то бесмртне особе. А када отпутују на вечни починак, онда схватимо да то и јесте тако.

Професор Александар Радивојевић, кога су сви у Приштини звали професор Алек, легенда приштинске гимназије, предавао је историју пуних тридесет девет година. Није било куће у граду и околини која није имала макар једног гимназијалца. У сваку кућу стизале су анегдоте, духовити коментари, приче о строгим принципима овог педагога, али и о његовој правичности. Чак и они који га лично нису познавали, знали су  принципе његовог васпитања.  Предавао је лагано тако да смо све могли да запишемо, па нам је свеска била солидан уџбеник. Давао је заслужене оцене. Није кажњавао- васпитавао је. Са одобравањем и духовито је одговарао на примерене досетке својих ученика. Нико га није надмудрио. Ништа сувишно није изговорио.

Било је његових ученика и ученица који су му касније постајали колеге, али поштовање према професору остајало je непромењено. „ Када је улазио у зборницу- ја сам устајала са столице“, сећала се својих почетака професорица физичког, Слободанка Добричанин. Исто је било и са оним ученицима који су касније били родитељи нових генерација. По презимену, професор је одмах питао за оца, а често је и мајка била његова ученица. Негде је стасавала и трећа генерација професорових ђака.

Када је морао да са породицом напусти Приштину 1999. године, остала је богата библиотека и све боје и мириси професорског дома. Али, професор Алек је највише од свега жалио за тридесет и девет свезака, јер за сваку генерацију имао је свеску са именима ученика, оценама, минусима, извињењима на које смо имали право два пута у току полугодишта. Професор је бриљантно памтио наша имена и после много година. Био је поносан на успехе својих ученика. Дуго је долазио на прославе годишњица матуре.

Супруга професора Алека била је такође наша професорка, Даница Радивојевић, која је предавала логику и социлогију. На једном путовању гимназијских професора по источној Европи, колеге су наслутиле и благословиле овај брак. Добили су сина па кћерку. Тако су они били, и ако сасвим различити, идеалан гимназијски пар.

Као избеглице у Београду, професори су могли да се увере у то колико су били вољени и поштовани. Код лекара, нису чекали- појављивали су се њихови ученици. За сређивање пензије, опет нису морали да се труде сами- пронашли су их и овде бивши ученици. У аутобусу, продавници, у шетњи, увек су их препознавали Приштевци.

Професорица је починула пре непуна два месеца, а сада нас је напустио и драги професор. Нашим сећањем-њихова имена су исписана у вечности.

Док нам је предавао није могло бити никаквог приближавања. За све је важило правило: радна блуза и амблем школе-били су обавезни, без изузетка. Мушкарци су морали бити подшишани. У оно време када су се појавили Битлси и мода да се мало пусти коса, било је много покушаја да се коса закамуфлира, чак и шалом у сред лета. Много је, много дивних сећања на професора Алека и професорицу Даницу.

Када сам почела да пишем књигу „Мали одмор-споменар приштинске гимназије“, професор ми је помогао. Тада ми је кратко испричао своју биографију. Отац му је био лекар у Алексинцу, а мајка која је завршила трговачку академију престала је да ради када се удала. Када је почео Други светски рат Александар је пошао у први разред основне школе. Школску зграду су често запоседале војске, па је учитељ деци држао наставу по кућама, а не ретко их је водио у оближњи шумицу и ту их учио срицању слова, препознавању биљака и надасве љубави према отаџбини. Све је било помешано честим узбунама, бомбардовањима и стравичним сликама стрељаних родољуба. Те слике су остале заувек урезане у памћење.

Деца су се играла рата и цртала географске карте. У новинама су често излазиле мапе са распоредом војних снага, па је дечак стрпљиво и прецизно прецртавао све до детаља и педантно слагао у своје блокове.

Учио је да свира клавир. Наставница Јелена Ошанин, руски емигрант, била је строга и упорна. Да би деца којима је давала приватне часове, правилно држала руке изнад дирки, наставница им је на надланице стављала по једно дугме. Било је тешко пазити да дугме не падне и гледати у ноте истовремено… Руке су брзо навикле на правилан положај, а љубав за класичну музику је остала.

Као ученик гимназије играо је шах и постизао завидне резултате. По завршетку гимназије педантно је израчунао просек оцена из омиљених предмета историје, географије, српског језика- и отишао за Београд да судира историју, јер је ту имао најбољи просек. По повратку у Алексинац стигло му је писмо из Приштине. Професор историје у приштинској гимназији обавештавао га је о својој намери да промени радно место, али је обавезан да нађе замену, па ако је колега вољан да дође у Приштину… Алек је отписао позитиван одговор и октобра 1960. године допутовао је железницом у Приштину. Са железничке станице у град се долазило фијакером. Млади професор је први пут дошао у овај непознати градић.

Школа је имала салу за приредбе са бином и плишаном завесом, као у позоришту. Ту је био и клавир у доста добром стању према коме је професор одмах кренуо. У ваншколским активностима  професори и ђаци су били врло ангажовани, тако да је професор Алек одмах добио задужење за музичку секцију. Остајали су касно у ноћ да би што квалитетније припремили приредбе које су биле врло садржајне. Хор је био обавезан, школски оркестар је имао вокалног солисту, рецитаторска и драмска секција имале су своје тачке. Репертоар оркестра била је углавном забавна музика и то са фестивала у Сан Рему. Популарна је била песма „Марина“.

Гимназија у Приштини – Фото: Г. Андрејевић

Професор је шест година био подстанар – самац (како се онда говорило) у улици Загорке Савић број 8, код угледне породице Ничић. Приштинске вечери су се одвијале на градском корзоу, а потом у тада, почетком шездесетих, новоотвореном луксузном хотелу „Косовски Божур“. Свирали су домаћи и често страни оркестри фину музику за плес, што је професора Алека изузетно привлачило. Дружио се са колегама Ђуром Булајићем, хемичарем и Сашом Петковићем, такође историчарем и  рођеним исто у Алексинцу. Професори су имали свој сто – други из ћошка, са погледом на позориште. Живело се лепо и лагодно са професорском платом, а пре масовног уласка телевизије у наше домове, сећао се професор. Он се присећао момковања, а остаје упамћен као непоновљиви Господин Приштине које више нема.

На сина и ћерку пренео је љубав и навијачку страст за „Партизан“. Од формирања овог клуба, када је био дечак, бележио је све успехе у свим спортским дисциплинама и знао је све важне податке овог спортског клуба. Почео је да навија за „Партизан“ због тога што су, када је клуб основан 1945. године, фудбалери носили војничке униформе и асоцирали на партизане.  Професорове белешке из струке, музике, и ове из области спорта заувек су остале и нестале у Приштини. Професор никада више није отишао у град своје животне историје.

Ученици професора Алека, расути на све стране света, сабраће се у последњем поздраву за њега јаком емоцијом и сећањем што ће сигурно затреперити све до Приштине. Верујемо да и тамо постоји неко коме је сећање на професора Алека блиско и топло.

 Пише: Радмила Тодић Вулићевић

Повезани чланци

Back to top button