Михајло Петровић – први српски пилот

Један од првих пилота на свету који је погинуо у борбеним дејствима, Михајло Петровић, изгубио је живот 20. Марта 1913. године код Скадра.

Петровић је био српски пилот са пилотском дозволом број 1. Први српски пилот који је изгубио живот на борбеном задатку. Припадао је првој групи од шест српских пилота школованих у Француској 1912. године.

Основну школу је завршио у свом селу. 1897. је уписао Војну занатску школу у Крагујевцу. 1902. је покушао да се упише у неку од војних академија у Санкт Петербургу у Русији. У томе није успео, па се 1903. вратио у Србију и пријавио се за подофицирску артиљеријску школу. После двогодишњег школовања 21-годишњи водник је 1905. распоређен у Гардијски артиљеријски пук у Нишу. Наредник је постао 1910. године у гарнизону Београд.

Када је српска војска 1912. године позвала добровољце да се пријаве за обуку за пилоте, међу њима је био наредник Михајло Петровић. После успешно положених испита као и медицинских прегледа послат је у једној од првих група у Француску на обуку за пилота.

У Француској је крајем маја пошао у Фарманову пилотску школу у Етампу. После двадесет дана обуке као први у групи извршио је свој први самостални лет. После успешног завршетка обуке 22 и 23. јуна 1912. успешно полаже завршне испите (месец дана пре осталих из групе) и тако постаје први српски пилот авиона са дипломом. Имао је међународну пилотску лиценцу ФАИ број 979 а српску број 1.

Први балкански рат је започео 8. октобра 1912. По повратку у земљу наредник пилот Михајло Петровић је распоређен на први војни аеродром у Нишу, на Трупалском пољу. 12 авиона – мешавина Блериоових моноплана и двокрилаца Хенри Фармана F-20 су састављени до краја децембра. Јануар 1913. је искоришћен за тренажне летове. Након краћег навикавања на свој авион Фарман ХФ-20, који је имао другачије летне караткеристике од авиона истог типа на којем је прошао обуку, наредник Михајло Петровић распоређен је у састав новооснованог Приморског аеропланског одреда чији је први борбени задатак био да пружа ваздушну подршку трупама које су опседале Скадар.

По доласку у рејон дејстава одред је био стациониран на привременом аеродрому у близини села Барбалуши. Након што су авиони склопљени, 7. марта су обављени и први летови који су прошли без проблема. После поручника Станковића, на ред је дошао и наредни Петровић који је узлетео у свом авиону типа Фарман. Петровић је направио круг изнад села Меглуши и Бушати, на висини од око 1.500 m. На прилазу аеродрому, угасио је мотор и почео са припремама за слетање. Међутим, у том тренутку његов авион је погодила снажна ваздушна струја због чега је авион нагло успорио, а затим се преврнуо. Наредник Петровић избачен је из авиона на висини од око 1.000 m и није преживео пад. У то време падобран није био стандардни део опреме пилота. Његов авион је тешко оштећен приликом удара у земљу.

Наредник Михајло Петровић сахрањен је 8. марта 1913. године у селу Барбалуши. По завршетку Балканских ратова, његови посмртни остаци пренети су на Цетиње и сахрањени уз највише војне почасти. На захтев породице, посмртни остаци наредника Петровића пренети су 1. октобра 1931. године у Београд на Ново гробље, где и данас почива.

Дана 20. марта 2013. обележено је 100 година од његове смрти одавањем поште и полагањем венаца.