Времеплов

Милан Ракић, песник и дипломата, следбеник Војислава Илића и творац антологисјких песама српске књижевности.

Српски писац, позоришни критичар и дипломата Милан Ракић рођен је 30. септембра 1876. године у Београду. Песник модерног сензибилитета следио је у савршенству форме француске парнасовце и симболисте. Био је члан Српске краљевске академије и председник српског ПЕН клуба („Јефимија“, „Долап“, „Симонида“, „Напуштена црква“, „Орхидеја“, „Лјубавна песма“, „На Газиместану“).

Његов отац био је Димитрије Мита Ракић, министар финансија 1888. године, а мајка Ана је ћерка академика Милана Ђ. Милићевића. Сестра Љубица је била удата за Милана Грола. Био је ожењен Милицом, ћерком Љубомира Ковачевића.

Ракић је правни факултет завршио у Паризу. По повратку у Србију се оженио, а затим запослио као писар у Министарству иностраних дела 1904. године. Као дипломата је службовао у Српском конзулату у Приштини, Српском конзулату у Скопљу, Солуну и Скадру.

У време Првог балканског рата постављен је за првог окружног начелника Приштинског округа

Био је добровољац у чети Војводе Вука. Мали број његових сабораца је знао да са њима ратује човек који је написао песму „На Газиместану“ коју су они често рецитовали у тренуцима пред борбу.

 Ракић овако описује долазак на Косово поље: „Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе. Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант: „Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место зове?“ У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се рамењаче. „Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара! То је Газиместан на којем је Обилић…“ Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: „На Газиместану од Милана Ракића!“ Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и оста висећи као пламена застава. Исказа ме целог – планина! Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта: „Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је са нама. Ево га позади, с бомбама, у одреду Војводе Вука!“ И одмах одјекну командантов глас: „Добровољац Ракић, напред!“ Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе, први и последњи пут тада.“

У време Првог светског рата био је саветник посланства у Букурешту 1915. и Стокхолму 1917. године, а крајем рата у Копенхагену. Од 1921. био је посланик у Софији, а од 1927. у Риму. У дипломатској служби је био скоро до смрти као посланик Краљевине Југославије у иностранству. Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922, а за редовног 12. фебруара 1934.

Његове малобројне песме одликују се највишим уметничким особинама и представљају врхунац у изражају оне песничке школе коју је основао Војислав Илић. Поред Шантића и Дучића, Ракић је трећи велики српски песник данашњице. И он је песничку вештину учио на француским узорима, али их није подражавао, већ је остао националан и индивидуалан. 

Њему у част установљена је песничка награда „Милан Ракић“ коју додељује Удружење књижевника Србије.

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close