Milan Rakić, pesnik i diplomata, sledbenik Vojislava Ilića i tvorac antologisjkih pesama srpske književnosti.

Srpski pisac, pozorišni kritičar i diplomata Milan Rakić rođen je 30. septembra 1876. godine u Beogradu. Pesnik modernog senzibiliteta sledio je u savršenstvu forme francuske parnasovce i simboliste. Bio je član Srpske kraljevske akademije i predsednik srpskog PEN kluba („Jefimija“, „Dolap“, „Simonida“, „Napuštena crkva“, „Orhideja“, „Ljubavna pesma“, „Na Gazimestanu“).

Njegov otac bio je Dimitrije Mita Rakić, ministar finansija 1888. godine, a majka Ana je ćerka akademika Milana Đ. Milićevića. Sestra Ljubica je bila udata za Milana Grola. Bio je oženjen Milicom, ćerkom Ljubomira Kovačevića.

Rakić je pravni fakultet završio u Parizu. Po povratku u Srbiju se oženio, a zatim zaposlio kao pisar u Ministarstvu inostranih dela 1904. godine. Kao diplomata je službovao u Srpskom konzulatu u Prištini, Srpskom konzulatu u Skoplju, Solunu i Skadru.

U vreme Prvog balkanskog rata postavljen je za prvog okružnog načelnika Prištinskog okruga

Bio je dobrovoljac u četi Vojvode Vuka. Mali broj njegovih saboraca je znao da sa njima ratuje čovek koji je napisao pesmu „Na Gazimestanu“ koju su oni često recitovali u trenucima pred borbu.

 Rakić ovako opisuje dolazak na Kosovo polje: „Dakle izbismo na samo mesto Kosovske bitke. S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest. S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe. Postrojiše nas. U pratnji štaba pojavi se komandant: „Junaci moji, znate li gde se nalazite? Znate li kako se ovo mesto zove?“ U zbijenom stroju lupkarala je puška o pušku, zatezale se ramenjače. „Ovde, gde mi sada stojimo, na Vidovdan 1389. godine, istog dana i istog sata, poginula su oba cara! To je Gazimestan na kojem je Obilić…“ Oko mene popadali vojnici. Pogledam: ljube zemlju! Valjda sam se i ja bio sagnuo, kad nisam primetio otkud izađe mlad oficir s isukanom sabljom. Stade pred komandanta, pozdravi, raportira nešto, pa se okrete stroju. Diže sablju i poče gromko: „Na Gazimestanu od Milana Rakića!“ Prvo me izdade sluh, pa onda i vid. Ispred mene se podiže breg sa turbetom, zavi u crveno i osta viseći kao plamena zastava. Iskaza me celog – planina! Od uzvika se lomilo nebo. Nova i mlada Srbija slavi Vaskrs, a ja? S mukom sam se držao na nogama. Više osetih, no što videh, kad se neko odvoji iz moje jedinice i, u trku, stiže pred komandanta: „Gospodine pukovniče, taj koji je ispevao ovu pesmu ovde je sa nama. Evo ga pozadi, s bombama, u odredu Vojvode Vuka!“ I odmah odjeknu komandantov glas: „Dobrovoljac Rakić, napred!“ Čuo sam sve, ali nisam mogao ni da koraknem. Čak ni da otvorim usta. Rukavom od šinjela zaklonio sam lice i pustio suze, prvi i poslednji put tada.“

U vreme Prvog svetskog rata bio je savetnik poslanstva u Bukureštu 1915. i Stokholmu 1917. godine, a krajem rata u Kopenhagenu. Od 1921. bio je poslanik u Sofiji, a od 1927. u Rimu. U diplomatskoj službi je bio skoro do smrti kao poslanik Kraljevine Jugoslavije u inostranstvu. Umro je u Zagrebu 30. juna 1938. godine.

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1922, a za redovnog 12. februara 1934.

Njegove malobrojne pesme odlikuju se najvišim umetničkim osobinama i predstavljaju vrhunac u izražaju one pesničke škole koju je osnovao Vojislav Ilić. Pored Šantića i Dučića, Rakić je treći veliki srpski pesnik današnjice. I on je pesničku veštinu učio na francuskim uzorima, ali ih nije podražavao, već je ostao nacionalan i individualan. 

Njemu u čast ustanovljena je pesnička nagrada „Milan Rakić“ koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije.