Никола Кусовац

Српски историчар уметности и кустос Народног музеја у Београду, у коме је дуго година био и шеф Одељења за историју уметности Никола Кусовац рођен је у Београду 23. фебруара 1935.

Спада у најзначајније српске ликовне критичаре, са више од две хиљаде објављених радова, међу којима је и неколико десетина монографија о разним српским сликарима. Током Одбрамбено-отаџбинског рата радио је на спасавању српског културног наслеђа и блага и његовом пребацивању у Србију. За време свог вишедеценијског рада одржао је преко хиљаду предавања и водио на стотине хуманитарних акција.

Један је од почасних чланова оснивача Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“, где се уједно налази и његов легат, у коме је и стручни саветник за збирку уметничких дела Удружења.

Никола је рођен у Београду, од оца Јакова, краљевог официра, и мајке Радмиле. Крштен је у Цркви Светог Николе у Београду.

У години пре почетка Другог светског рата, породица је живела у Краљеву, одакле је отац Јаков послао Николу и његову мајку на Цетиње, надајући се да ће тамо бити безбедније него у Србији. Године рата и прве повратне године провео је на Цетињу, где је матурирао школске 1953/54. године.

Одмах по завршетку средње школе и повратку у Београд, одлсужио је војни рок, верујући да ће након тога добити пасош и отићи код оца, који је, као велики противник комунизма, након рата одабрао Јужноафричку Републику за живот. Међутим, пасош је добио тек након што је јануара 1961. дипломирао историју уметности као студент генерације Филозофско-историјског факултета у Београду. Од фебруара 1962. до маја 1963. боравио је у Риму и Јоханезбургу. Одмах по повратку у Београд запослио се као кустос, прво тек основане Продајне галерије, а од новембра 1963. Народног музеја у Београду.

Као стручњак за српско сликарство XVII и XIX века стекао је звање музејског саветника и био дугогодишњи шеф Одељења за историју уметности Народног музеја. Поред стручног и научног рада, у првом реду везаног за уметност Срба после Велике сеобе 1690. године, активно се бавио ликовном критиком. О

бјавио је око 2.000 радова међу којима и монографије о сликарима: Јовану Поповићу, Ђури Јакшићу, Катарини Ивановић, Павелу Ђурковићу, Ђорђу Крстићу, Стевану Тодоровићу и Павлу-Паји Јовановићу, затим Недељку Гвозденовићу, Миодрагу Вујачићу-Мирском, Радовану-Раши Тркуљи, Милану Маринковићу-Цилету, Александру Луковићу-Лукијану, Ратку Шоћу, Милети Ћоровићу, Моми Капору, Слободану Сотирову, Душану Гавели итд., као и многе есеје и научне радове попут оних о стваралаштву Александра Добрића, Николе Милојевића, Владимира Жедринског, Иље Рјепина, Ананија Вербинског, Стојана Аралице, Марка Челебоновића, Бете Вукановић, Љубинке Јовановић, Миодрага Рогића, Милована Видака итд. Аутор је и коаутор више од осамсто изложби приређених у Београду, широм Србије, Југославије и многе у иностранству. Водио је на стотине успелих хуманитарних акција и одржао око хиљаду предавања.

Добитник је многих награда, међу којима су најзначајније Вукова награда, Изванредни златни беочуг за животнио дело, Златна значка КПЗ, награда Вечерњих новости за подвиг године и разне плакете, повеље, дипломе и захвалнице.

Током ратова деведесетих, Кусовац је активно радио на спасавању српског културног блага у ратом захваћеним подручјима. Формирао је уметничка братства и отварао галерије по ободима српских земаља, где би преносио вредна дела која, по његовим речима, сведоче о трајању једног народа.[4]

Током спорења у јавности о вредности и пореклу руске иконе са краја 18. или почетка 19. века коју је Милорад Додик поклонио Сергеју Лаврову током званичне посете БиХ (за коју је наведено да је потенцијално украдена), Кусовац се јавно огласио објашњавајући да је икона уметнички безначајна и да је скромне тржишне вредности.

Повезани чланци

Back to top button