Од детињства до пензије са штапом у руци крај Грачаничког језера

Ни рат, ни послератно лудило, када је владао отворен лов на Србе нису могли да одвоје Драгана Вучића од Грачаничког језера, кога, каже, познаје у стопу.

Памти још када је уместо садашње акумулације, котлином између бадовачког теснаца и анровачких брда, спуштајући се крај рудника Кишница ка питомој косовској равници, овуда протицала река Грачанка, бистра, чиста и пуна риба.

Као мали долазио је из рудничке колоније у Кишници, где је живео, на реку да пеца.

„Пецао сам ја још док није било језера, овуда је протицала Грачанка била је велика река. Имало је клена као плеве, највише сам пецао где је фабрика за прераду воде, ту је био каменолом. Нисам имао штапове, морао сам од дрена да направим, нема најлонског конца као сада, него украдем од мајке денце и шпенадлу коју савијем и чекам отац кад попије вино или неко друго пиће да узмем пампур, да би направио пловак, офарбам га, извадим глисте и тако опремљен кренем на реку“, присећа се Драган Вучић својих дечачких дана.

Иако је сада већ у зрелим годинама, памти сваки детаљ који је битан за језеро од кога се никада није одвајао.

„Ова брана се градила више година и завршена је 1968. Радила је фирма из Београда „Хидротехника“, а висока је близу 50 метара, ако не верујеш мени, стани поред пута, видећеш таблу на брани на којој све пише…“, говори шеретски и убрзо наставља.

„Нисам могао ја без овог језера, ишао сам на многим местима да пецам, али нигде није као овде“.

Из Кишнице, где је провео најлепше године детињства и младости, Драган се са породицом преселио у Приштину. После рата, када су сви Срби из страха за голи живот морали да напусте град, отишао је и он. Продао је стан и преселио се у ужу Србију, где је, како каже, био несрећан и осећао се као грађанин трећег реда.

„Нисам могао да издржим ни минут у Србији, вратио сам се са породицом, купили смо плац у Грачаници и ту сам направио кућу, овде сам свој на своме, и поново близу језера“, прича и откива одакле толика страст према води и риболову.

„Поред ове воде и летујем и зимујем. Ово језеро за мене значи продужени живот. Не знам како ће људи то да схвате? Ко има највеће бриге у животу нека дође на језеро, док је поред воде, она извуче сву негативну енергију из њега. Овде се свака мука и брига забораве“.

Вода заиста има неку чудну моћ која благотворно делује. Ветар који крај обале непрестано пирка и поиграва се са њоме, као и тихи жубор таласа који запљускују обалу, омамљујуће делује на чула сваког који је крај воде.

Док је био у пуној снази и много млађи, Драган је ко из шале могао да преплива језеро са једне обале на другу. И данас воли да проведе дан али и ноћ на обали. Пеца и ужива у природи, препуштен мислима.

Рођен је 1957. године у Липљану и 53 године се активно бави риболовом. С поносом се сећа и прве риболовачке дозволе коју му је далеке 1967. издало Риболовачко удружење „Божур“ из Приштине, чији је касније био секретар.  

„Наше језеро је некад било богато шараном и кленом, чак су из Скопља  долазили риболовци овде да пецају, била су то лепа времена“, присећа се стари алас.

Нема тог риболовца, Србина или Албанца да га Драган не познаје. То, каже, дугује, дугом пецарошком стажу, искуству али и годинама проведеним крај ове воде.

Драган одлично говори албански и по природи са свима лако ступи у контакт, каже да се прави риболовац лако препозна и разликује од оног ко је на језеро дошао због криволова.  

„Прошле године каже ми један Албанац – комшо, види какве бабушке вадим! Кад сам погледао, извадио сам му мрежу и рекао – немој то да радиш, то је шаран! Шта ће ти тако мали, не можеш да поједеш ништа од њега, врати рибу у воду, ево, дођи ја ћу да ти дам од мог улова ако ти се једе риба, али пусти ове младе нека расту и множе се!“, препричава Драган један од бројних догађаја са језера.

„Ја сам некада био и ловочувар, пецам али не једем рибу. Свакоме бих дозволио са обале да пеца, па и када је мрест. Може да улови једну или две за мерак па нека иде кући. На жалост, сада има разних, такозваних модерних спортских пецароша, који дођу на пецање и  забаце мреже. Не могу да кажем да то раде Албанци, раде и Срби, гледам их и жао ми их је, јер нису свесни колику штету чине“, прича Драган. Додаје да о скоројевићима који долазе и праве разне пикнике и журке крај језера остављајући смеће за собом не жели ни да прича.

Супротна страна од регионалног пута Приштина – Гњилане који пролази крај језера проглашена је националним парком и редовно се одржава, открива нам стари риболовац и каже да је ова друга обала, на жалост, постала право сметлиште.  

„Ми риболовци смо својевремено организовали акцију чишћења језера али, ко што видите, све је опет исто. Не могу да схватим да код људи не постоји свест о томе да ову воду пијемо и да је пију деца, па и оно дете које је још у мајчиној утроби, а неко овде крај ње оставља отпад и баца смеће, какви смо то људи постали….“, пита се Драган Вучић.

Под језером су остале плодне оранице, црква и гробље Новог Села

Драган одлично памти како је некада изгледао овај крај док језерска вода није преплавила плодне ливаде, њиве, али и цркву Светог Арханђела у Новом Селу. Село је порушено, а његови житељи расељени у Грачаницу.  

„Сада, тренутно где се налазимо ти и ја, биле су ливаде, река је текла по средини. Имало је ту једно место, Ваљевица, воденица је била. Баш код бране одвајала се река и пунила је једно бетонско појилиште где су чобани напајали стоку. Долазили су ту чобани из Ајвалије и Мрамора, поред су биле плодне баште, воћњаци, виногради, ливаде.

Сећа се и времена када је донета одлука да се прегради корито Грачанке и направи акумулационо језеро из кога ће се Приштина снабдевати водом.

„Имао сам ту негде до 11 година, сећам се када је вода надошла и испунила читаву плодну котлину, никада више воде нисам видео“.

Каже да му је до пензије остало још пар година и да, ако Бог да среће, има у плану да заслужене пензионерске дане проведе управо овде, где је и одрастао, крај језера са штапом у руци. Шеретски додаје да је лош дан у риболову бољи него сто добрих дана на послу.  

„Овде је мени најлепше крај ове воде. Док год ме ноге носе долазићу на језеро. У Грачаници и овде крај воде ми је најлепше, међу својима. Да се нисам вратио или наставио да живим у Србији, давно не бих био међу живима, прича Драган, окреће се према језеру и далеко забацује удицу.

Иван Миљковић

Повезани чланци

Back to top button