Oд њиве до амбара, воденичког точка и беле погаче, прича о житу и Бого бради

„Хлеб наш насушни дај нам данас“ – речи као кључ молитве најчешће изговаране. Док је шапућемо, јутром или пред конак нисмо свесни симболике хлеба и шта нама он  уистину значи.

Православље нас учи да узимање нафоре после литургије или хлеба натопљеног црним вином током свете тајне причешћа, значи да смо достојни узимања тела и крви Христове.

Пуне „наћве“ хлеба значиле су да је кућа богата, а чељад сита. Квасни хлеб, који се у традиционалној српској породици месио и пекао у пекари или под црепуљом на огњишту, јако се поштовао. Преостала парчад никада се нису бацала и морала су да се поједу до последње мрвице, баш као комад нафоре добијен на крају јутрења у цркви.

Хлеб се поштовао као симбол благостања јер је његов пут од њиве до трпезе био дуг. Пратио га је тежак и напоран рад сељака, од тренутка када се зрно баци у узорану земљу до његовог класања, жетве и добијања брашна самлевеног на воденичком камену. Отуда је у народу остала изрека преточена у стих народне песме: „У орача црне руке, ал бела погача“.

Бела погача, врућа пита умешене од младог брашна, са печеном младом кокошком износила се на софру у част успешно завршених жетвених радова. Пшеница је пре кише смештена у амбаре,  од новог жита самлевено бело брашно а то се ваљало прославити гозбом. 

„Радило се и вршило са коњи и волови. Одеш у њиву, прво пожањеш, па ондак од тој жито направиш гомилчики које вржеш сас танку врбову грањку  или ако си по рано сакупио раж направиш јужа, са које повезујеш сноп. Колико можеш да пожањеш толико жито имаш. Снопови се после стављају на крстину и укрсте да се направи крст све док не дође време за вршидбу“, прича времешна Видосава Петковић из Прековца код Новог Брда којој некадашњи тежак живот није оставио много трага на лицу.

Видосава је закорачила у осму деценију. Рођена је 24. јула, у јеку жетвених радова и прича да је од малена радила у пољу. У почетку је помагала родитељима, а касније кад се научила послу, сама. Како је изгледао пут од њиве до трпезе, до танчина описује. 

„Радило се и вршило са коњи, ко није имао коње онда је користио волови“, прича Видосава и наставља.

„На равно место, које смо га викали гумно, сакупи се све жито. На средину гумна пободемо дрво. Ко је имао коњи, посао је по брзо завршио. Ујутро, чим устанеш набијеш оне снопове и све наслажеш око тој дрво, па га после вржеш. Ти станеш уз дрво, стап узмеш у руке и тераш коње у круг да газе сламу. После их вратиш на другу страну. Кад то урадиш, избациш коње на страну, па узмеш дрвене виле, јел железне због стоку не смо смели да се користимо,  ондак окренеш жито на другу страну. Поново ухватиш коње и тераш преко сламе све док се не „здроби“ слама и жито испадне од њума“, присећа се Видосава док сликовито дочарава како се некада издвајало зрно хлебног жита од суве сламе.

Све врсте жита су се тако желе, жетвени радови су трајали и више од две недеље. Када се жито одвоји дрвеним вилама сагребе се слама која се потом уноси у племљу.

„Жито које је остало сакупи се на гомилу и онда се узима дрвена лопата. Пред ноћ, кад ветар буде по јак, пшеница се баца у вис и тако се овеје. После се жито ставља у тријер који га очисти од најситну сламу. Тек по тој се  оно уноси у пресек од амбар да се складишти“, испричала је Видосава.  

БОГУ БРАДА

Када се заврши жетва од последњег рукохвата или снопа пшенице направи се свежањ, закити пољским цвећем и разним украсним биљем, свеже црвеним концем. То је Богу брада. Њу уз песму деца носе кући, као доказ да је жетва успешно завршена. Одсечену Богу браду, од њиве до куће носи девојка или неки други млађи члан домаћинства. Тиме се означава крај жетве. Богу брада се носи на гумно и њоме се закити амбар. На путу до куће онај који ју је носио није смео да проговори, нити да се икоме насмеје.

Богу брада

Када у јесен посеје пшеницу, наш народ често уме да каже, бацисмо семе у „Божји амбар“. Земља је симболично представљала „Божји амбар“ и само је од тога, говорило се, какво ће време „пустити Бог“ – сушну или кишну годину, зависио исход жетве. Као доказ да је година била родна и плодна Богу брадом се окити амбар, да сви виде да је домаћин послове са житом уредно посвршавао. Амбар се окити задњим откосом пшенице увезаним цвећем и црвеним концем против урока и злих погледа.

Видосава Петковић посебно наглашава да је некада међу људима владала слога.

„Људи су помагали једни на друге за све што се работа у поље. Фамилија, комшије и остала родбина притрчи да помогне. Прво одемо у једну њиву, па завршимо, па други дан сви се скупимо у другу њиву да завршимо посао и тако редом док не завршимо код сви. Тако је било и кад се копало, кад се сакупљао, мумуруз, пасуљ, тиква, све се наједно сакупљало, само да се посо што пре заврши“, прича Петковићева и додаје:  

„По већа слога је била тад.  Данас један другога да не видимо, а пре су биле велике фамилије. Морало је такој, због Арнаути, по 20 – 30 људи живело је у једну кућу. Кад је већа слога и фамилија бројна, они нису тако лако смели да ударе на туј кућу“.

У овом крају куће су данас углавном празне, по који старац или старица остаоли су на кућном прагу. Деца су отишла трбухом за крухом или побегла после 1999.  Пусте урушене куће, села и поља. Све зарасло у шибље и коров. У кућама наћве зјапе празне дозивајући хлеб насушни и Бога у помоћ.

Иван Миљковић  

Повезани чланци

Back to top button