Od njive do ambara, vodeničkog točka i bele pogače, priča o žitu i Bogo bradi

„Hleb naš nasušni daj nam danas“ – reči kao ključ molitve najčešće izgovarane. Dok je šapućemo, jutrom ili pred konak nismo svesni simbolike hleba i šta nama on  uistinu znači.

Pravoslavlje nas uči da uzimanje nafore posle liturgije ili hleba natopljenog crnim vinom tokom svete tajne pričešća, znači da smo dostojni uzimanja tela i krvi Hristove.

Pune „naćve“ hleba značile su da je kuća bogata, a čeljad sita. Kvasni hleb, koji se u tradicionalnoj srpskoj porodici mesio i pekao u pekari ili pod crepuljom na ognjištu, jako se poštovao. Preostala parčad nikada se nisu bacala i morala su da se pojedu do poslednje mrvice, baš kao komad nafore dobijen na kraju jutrenja u crkvi.

• 

Hleb se poštovao kao simbol blagostanja jer je njegov put od njive do trpeze bio dug. Pratio ga je težak i naporan rad seljaka, od trenutka kada se zrno baci u uzoranu zemlju do njegovog klasanja, žetve i dobijanja brašna samlevenog na vodeničkom kamenu. Otuda je u narodu ostala izreka pretočena u stih narodne pesme: „U orača crne ruke, al bela pogača“.

Bela pogača, vruća pita umešene od mladog brašna, sa pečenom mladom kokoškom iznosila se na sofru u čast uspešno završenih žetvenih radova. Pšenica je pre kiše smeštena u ambare,  od novog žita samleveno belo brašno a to se valjalo proslaviti gozbom. 

• 

„Radilo se i vršilo sa konji i volovi. Odeš u njivu, prvo požanješ, pa ondak od toj žito napraviš gomilčiki koje vržeš sas tanku vrbovu granjku  ili ako si po rano sakupio raž napraviš juža, sa koje povezuješ snop. Koliko možeš da požanješ toliko žito imaš. Snopovi se posle stavljaju na krstinu i ukrste da se napravi krst sve dok ne dođe vreme za vršidbu“, priča vremešna Vidosava Petković iz Prekovca kod Novog Brda kojoj nekadašnji težak život nije ostavio mnogo traga na licu.

Vidosava je zakoračila u osmu deceniju. Rođena je 24. jula, u jeku žetvenih radova i priča da je od malena radila u polju. U početku je pomagala roditeljima, a kasnije kad se naučila poslu, sama. Kako je izgledao put od njive do trpeze, do tančina opisuje. 

„Radilo se i vršilo sa konji, ko nije imao konje onda je koristio volovi“, priča Vidosava i nastavlja.

• 

„Na ravno mesto, koje smo ga vikali gumno, sakupi se sve žito. Na sredinu gumna pobodemo drvo. Ko je imao konji, posao je po brzo završio. Ujutro, čim ustaneš nabiješ one snopove i sve naslažeš oko toj drvo, pa ga posle vržeš. Ti staneš uz drvo, stap uzmeš u ruke i teraš konje u krug da gaze slamu. Posle ih vratiš na drugu stranu. Kad to uradiš, izbaciš konje na stranu, pa uzmeš drvene vile, jel železne zbog stoku ne smo smeli da se koristimo,  ondak okreneš žito na drugu stranu. Ponovo uhvatiš konje i teraš preko slame sve dok se ne „zdrobi“ slama i žito ispadne od njuma“, priseća se Vidosava dok slikovito dočarava kako se nekada izdvajalo zrno hlebnog žita od suve slame.

Sve vrste žita su se tako žele, žetveni radovi su trajali i više od dve nedelje. Kada se žito odvoji drvenim vilama sagrebe se slama koja se potom unosi u plemlju.

„Žito koje je ostalo sakupi se na gomilu i onda se uzima drvena lopata. Pred noć, kad vetar bude po jak, pšenica se baca u vis i tako se oveje. Posle se žito stavlja u trijer koji ga očisti od najsitnu slamu. Tek po toj se  ono unosi u presek od ambar da se skladišti“, ispričala je Vidosava.  

BOGU BRADA

Kada se završi žetva od poslednjeg rukohvata ili snopa pšenice napravi se svežanj, zakiti poljskim cvećem i raznim ukrasnim biljem, sveže crvenim koncem. To je Bogu brada. Nju uz pesmu deca nose kući, kao dokaz da je žetva uspešno završena. Odsečenu Bogu bradu, od njive do kuće nosi devojka ili neki drugi mlađi član domaćinstva. Time se označava kraj žetve. Bogu brada se nosi na gumno i njome se zakiti ambar. Na putu do kuće onaj koji ju je nosio nije smeo da progovori, niti da se ikome nasmeje.

Kada u jesen poseje pšenicu, naš narod često ume da kaže, bacismo seme u „Božji ambar“. Zemlja je simbolično predstavljala „Božji ambar“ i samo je od toga, govorilo se, kakvo će vreme „pustiti Bog“ – sušnu ili kišnu godinu, zavisio ishod žetve. Kao dokaz da je godina bila rodna i plodna Bogu bradom se okiti ambar, da svi vide da je domaćin poslove sa žitom uredno posvršavao. Ambar se okiti zadnjim otkosom pšenice uvezanim cvećem i crvenim koncem protiv uroka i zlih pogleda.

Vidosava Petković posebno naglašava da je nekada među ljudima vladala sloga.

„Ljudi su pomagali jedni na druge za sve što se rabota u polje. Familija, komšije i ostala rodbina pritrči da pomogne. Prvo odemo u jednu njivu, pa završimo, pa drugi dan svi se skupimo u drugu njivu da završimo posao i tako redom dok ne završimo kod svi. Tako je bilo i kad se kopalo, kad se sakupljao, mumuruz, pasulj, tikva, sve se najedno sakupljalo, samo da se poso što pre završi“, priča Petkovićeva i dodaje:  

„Po veća sloga je bila tad.  Danas jedan drugoga da ne vidimo, a pre su bile velike familije. Moralo je takoj, zbog Arnauti, po 20 – 30 ljudi živelo je u jednu kuću. Kad je veća sloga i familija brojna, oni nisu tako lako smeli da udare na tuj kuću“.

• 

U ovom kraju kuće su danas uglavnom prazne, po koji starac ili starica ostaoli su na kućnom pragu. Deca su otišla trbuhom za kruhom ili pobegla posle 1999.  Puste urušene kuće, sela i polja. Sve zaraslo u šiblje i korov. U kućama naćve zjape prazne dozivajući hleb nasušni i Boga u pomoć.

Ivan Miljković