Патријарх Павле

Патријарх српски Павле умро је 15. новембар 2009. године био је 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године.

Рано је остао без родитеља. Четвороразредну основну школу завршио је у Кућанцима. Лето 1925. провео је у манастиру Ораховица припремајући се за одлазак на наставак школовања у Тузлу. У Тузли је завршио нижу гимназију у периоду између 1925. и 1929. године. За то време је становао код стрица у десеточланој сиромашној породици.

После завршене ниже гимназије у Тузли завршио је шесторазредну богословију у Сарајеву. У то време богословијом је управљао митрополит Петар Зимоњић. У школи је био запажен као добар појац, био је други тенор. Волео је да пева и у селу, па су га звали „пјевалица“. У Сарајеву је био члан друштва „Трезвена младеж“ које се борило против опијања и пушења, у градском одбору за све сарајевске средње школе било је пет чланова међу којима Гојко Стојчевић и Миодраг Миловановић.

У Београд је дошао 1936. године, где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски факултет је завршио. У Београду га је затекао и Други светски рат.

Почетком рата да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, а то му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића, који је био игуман манастира Свете Тројице, одлази 1942. у овај овчарско-кабларски манастир где је провео следеће две године рата. У то време његовог брата Душана убиле су усташе.

Током 1944. запослио се као вероучитељ и васпитач у дому за децу избеглу из Босне у Бањи Ковиљачи. Када је децу изводио на реку један дечак је почео да се дави и Гојко је скочио у хладну воду да му помогне. Убрзо се тешко разболео „на плућима“ и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Отишао је тада у манастир Вујан где је живео неко време изолован од осталих монаха и успео је да се излечи од ове болести. У знак захвалности изрезбарио је и поклонио манастиру дрвени крст са распећем. Током 1945. године братство из Вујна се преселило у манастир Благовештење где је био игуман Јулијан Кнежевић. Гојко је тада био искушеник и једини међу братством који је имао завршен Богословски факултет. Међу искушеницима је био и Милисав, касније архимандрит Јован Радосављевић. Гојко је за свога духовника изабрао јеромонаха Макарија Миловановића, старешину женског манастира Јовање. Макарије је тада био стар монах, водио је строг подвижнички живот и био аскета. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. Замонашио га је његов духовник Макарије. Убрзо се замонашио и Милисав који је за свог духовника изабрао Павла. Од 1949. до 1955. године био је у монашком братству манастира Раче, где су прешли још неки монаси из Благовештења. Школску 1950/51. годину провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факултету у Атини.

Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви светог Ђорђа.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, Призренска богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Призрена у манастир Грачаницу.

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Писао је извештаје Светом синоду о тешком положају Срба и православне цркве на Косову и Метохији. На аутобуској станици у Призрену физички га је напао један Албанац, а било је и других вербалних и физичких напада.

По својој епархији је углавном ишао пешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Где није могао пешке ишао је аутобусом јер епархија није имала ауто, касније је епархија имала један вартбург.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. Сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду. Церемонију је извршило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Избор је обављен за живота претходног патријарха, Германа, због његове дуготрајне тешке болести на предлог лекарског Конзилијума Војномедицинске академије које су потрвђене стручним налазом. Павлово име нашло се на листи кандидата у деветом кругу гласања. Довољан број гласова за улазак на листу кандидата у првом кругу добили су епископ шумадијски Сава и епископ жички Стефан, а тек у деветом кругу „цензус“ је прешао и епископ рашко-призренски Павле. После тога, по апостолском начину бирања, коверте са именима тројице кандидата стављене су на Јеванђеље, архимандрит троношки Антоније Ђурђевић их је промешао и потом извукао коверат са именом патријарха. Најстарији присутни великодостојник митрополит сарајевски Владислав отворио је коверат и прочитао име. Митрополит Владислав је био патријархов школски друг из богословије у Сарајеву, а архимандрит Антоније заједно са њим сабрат манастира Раче. Нови 44. патријарх СПЦ тада је рекао:

Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово.

Касније је о том избору за патријарха рекао „нисам очекивао, још мање желео”. У манастиру Пећка патријаршија устоличен је 22. маја 1994. године, у трон пећких патријарха.

Патријарх Павле је дуго година био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма (Новог завета), чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.

За време мандата патријарха Павла обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и информативна служба Српске православне цркве Православље Прес.

Покренуо је 1993. године у Београду Академију за уметности и конзервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација), следећих година настава веронауке је враћена у школе (2002), као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Имао је значајну улогу у превазилажењу раскола митрополије новограчаничке у Америци који је трајао више деценија. Путовао је у Америку више пута (1992, 1996, 1998, 1999 и 2001) и у Аустралију (2004).

Свако јутро, осим ако није ишао у неку другу цркву, служио је литургију у Патријаршији и причешћивао се, а свако вече је био на вечерњој служби у Саборној цркви заједно са осталим свештеницима за певницом. Са собом је увек носио Свето писмо и молитвеник. По Београду је ишао градским превозом или пешке. Живео је аскетским животом, сам је шио и крпио одело и ципеле, и обављао остале мајсторске послове у Патријаршији.

На Савиндан 1997. предводио је у Београду литију која је прошла кроз кордон полиције у Коларчевој улици. То је било у време демонстрација после локалних избора из новембра 1996. године.

Дана 8. децембра 2005. примљен је на лечење у Војномедицинску академију због повреде кука приликом пада у својим одајама. Убрзо се опоравио од ове повреде и вратио у Патријаршију. Пред Васкрс 2006. се опекао врелом водом приликом купања, па је поново отишао на ВМА где је дочекао овај празник, убрзо се опоравио и вратио својим обавезама у Патријаршији.

Примљен је на лечење на Војномедицинску академију у Београду 13. новембра 2007. године веома исцрпљен и са јаком упалом плућа. Ту је провео две године на опоравку и лечењу, до своје смрти.

Услед високих година и све сложенијег здравственог стања, патријарх Павле је током 2008. године почео да размишља о повлачењу са патријаршијског трона, након чега је Свети Архијерејски Синод СПЦ у саопштењу од 24. октобра 2008. године обавестио јавност да је патријархова молба за повлачење из активне службе прослеђена Светом Архијерејском Сабору. Патријархова молба је разматрана на почетку јесењег заседања Светог Архијерејског Сабора СПЦ, који је саопштењем од 12. новембра 2008. године обавестио јавност да је поводом поменуте молбе донета одлука којом се патријарх Павле умољава да и даље остане на челу Српске православне цркве.

Патријарх српски господин Павле је преминуо у Београду на Војномедицинској академији после дуже болести, у недељу 15. новембра 2009. године око 10.45 часова. Рано тог јутра причестио га је јеромонах Методије, а патријарх је касније умро у сну.[15] Влада Србије је поводом његове смрти прогласила тродневну жалост у Србији (16, 17 и 18. новембар 2009), а дан сахране 19. новембар био је дан жалости у Београду, Републици Српској и у дистрикту Брчко.

Патријарх је, према сопственој жељи израженој у тестаменту, сахрањен у манастиру Раковица.

Повезани чланци

Повезано
Close
Back to top button