Ризница лица

Пензија моја насушна: Благослов од Бога је користити је што дуже

Стојан Максимовић (86), један је од 500 пензионера у Србији који су напунили пола века пензијског стажа.

У пензију је отишао због повреде на раду, са 16 година радног стажа, а ево већ 56 година деда Така, како овог времешног старину сви у Грачаници зову, дочекује поштара са пензијом.

Деда Таку, који је јануара ове године напунио 86 година, затичемо како храни прасиће у свом дворишту. Још увек може да ради, како сам каже не посустаје и чува се, ноге га слабије служе, али док му је штапа, уз помоћ кога се креће по дворишту, за њега, нема кризе.

Када смо му рекли да према статистици републичког Фонда за пензијско и инвалидско осигурање на који се недавно позвала београдска Политика, спада у групу од 500 пензионера који у читавој Србији користе пензију дуже од пола века, насмејао се подигао штап увис и готово ускликнуо: “Е па жив ми био, ајде сада у кућу да попијемо по једну у ту част!” 

Док одлаже штап и смешта се у своју столицу, на коју нико осим њега не седа, у шали каже како је сад “поносни носилац још једне титуле”. Непогрешиво и без застајкивања, деда Така се присећа и “декламује, које је све “функције, часно и поштено обављао”.

„Дете моје, био сам ти председник Месне заједнице Грачаница шест година, поротник у суду две године, председник Савеза бораца 11 месеци, председник дисциплинске комисије у руднику и на крају 17 година председник Удружења пензионера централног Косова. Ето сада сам, Богу хвала, дочекао да будем и међу 500 пензионера у нашој земљи, ко што ти кажеш, са најдужим пензијским стажом“, прича Максимовић и весело додаје да неће да се “преда, док не придода још неку титулу у своју биографију”.

Деда Така није ни сањао да ће његов радни век, који је започео у јами рудника “Ајвалија, Кишница и Ново Брдо“, бити четири пута краћи од пензијског. Отишао је у инвалидску пензију због тешке повреде кичме у незгоди која се догодила у јами. Захваљујући како каже, доброј и стручној нези лекара, стао је на ноге, али у јаму више није могао.

„Тешко је било са тако малом пензијом исшколовати децу, ја сам Богу хвала успео, школовао сам три сина и једну ћерку. Мало од пензије, више од пољопривреде, држао сам волове и обрађивао земљу са мојом бабом и ево као што нас видиш, још увек можемо“, прича деда Така и показује на своју жену која помаже снаји у спремању ајвара.

„Моја пензија је била увек мала сада је 17.000 динара. За мене и моју бабу довољно, али знате како каже наш народ није важно колика је пензија, важно колико је дуго трошиш“, пример Стојана Максимовића из Грачанице то и доказује.

На крају нашег разговора деда Така каже „сви могу све и свако може шта хоће, али Бога ми, док нас Србе не стисне чврста рука нема јединства ни слоге”.

“Некада је било све много боље, људи су се више поштовали“ , коментарише ово “време демократије” деда Така и у шаљивом тону, како смо и започели разговор наставља “хтели смо демократију и ево сада уживамо у њеним плодовима”.

Полувековни пензиони стаж Стојана Максимовића описао је професор Стојан Секулић у монографији „Грачаница, историјско-документарни осврт са генеалогијом породица“ која је штампана пре четири године.

Пише: Иван Миљковић

Текст је изворно преузет са портала Косово Онлајн

Прикажи још
Back to top button
Close
Close