Penzija moja nasušna: Blagoslov od Boga je koristiti je što duže

Stojan Maksimović (86), jedan je od 500 penzionera u Srbiji koji su napunili pola veka penzijskog staža.

U penziju je otišao zbog povrede na radu, sa 16 godina radnog staža, a evo već 56 godina deda Taka, kako ovog vremešnog starinu svi u Gračanici zovu, dočekuje poštara sa penzijom.

Deda Taku, koji je januara ove godine napunio 86 godina, zatičemo kako hrani prasiće u svom dvorištu. Još uvek može da radi, kako sam kaže ne posustaje i čuva se, noge ga slabije služe, ali dok mu je štapa, uz pomoć koga se kreće po dvorištu, za njega, nema krize.

Kada smo mu rekli da prema statistici republičkog Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje na koji se nedavno pozvala beogradska Politika, spada u grupu od 500 penzionera koji u čitavoj Srbiji koriste penziju duže od pola veka, nasmejao se podigao štap uvis i gotovo uskliknuo: “E pa živ mi bio, ajde sada u kuću da popijemo po jednu u tu čast!” 

Dok odlaže štap i smešta se u svoju stolicu, na koju niko osim njega ne seda, u šali kaže kako je sad “ponosni nosilac još jedne titule”. Nepogrešivo i bez zastajkivanja, deda Taka se priseća i “deklamuje, koje je sve “funkcije, časno i pošteno obavljao”.

„Dete moje, bio sam ti predsednik Mesne zajednice Gračanica šest godina, porotnik u sudu dve godine, predsednik Saveza boraca 11 meseci, predsednik disciplinske komisije u rudniku i na kraju 17 godina predsednik Udruženja penzionera centralnog Kosova. Eto sada sam, Bogu hvala, dočekao da budem i među 500 penzionera u našoj zemlji, ko što ti kažeš, sa najdužim penzijskim stažom“, priča Maksimović i veselo dodaje da neće da se “preda, dok ne pridoda još neku titulu u svoju biografiju”.

Deda Taka nije ni sanjao da će njegov radni vek, koji je započeo u jami rudnika “Ajvalija, Kišnica i Novo Brdo“, biti četiri puta kraći od penzijskog. Otišao je u invalidsku penziju zbog teške povrede kičme u nezgodi koja se dogodila u jami. Zahvaljujući kako kaže, dobroj i stručnoj nezi lekara, stao je na noge, ali u jamu više nije mogao.

„Teško je bilo sa tako malom penzijom isškolovati decu, ja sam Bogu hvala uspeo, školovao sam tri sina i jednu ćerku. Malo od penzije, više od poljoprivrede, držao sam volove i obrađivao zemlju sa mojom babom i evo kao što nas vidiš, još uvek možemo“, priča deda Taka i pokazuje na svoju ženu koja pomaže snaji u spremanju ajvara.

„Moja penzija je bila uvek mala sada je 17.000 dinara. Za mene i moju babu dovoljno, ali znate kako kaže naš narod nije važno kolika je penzija, važno koliko je dugo trošiš“, primer Stojana Maksimovića iz Gračanice to i dokazuje.

Na kraju našeg razgovora deda Taka kaže „svi mogu sve i svako može šta hoće, ali Boga mi, dok nas Srbe ne stisne čvrsta ruka nema jedinstva ni sloge”.

“Nekada je bilo sve mnogo bolje, ljudi su se više poštovali“ , komentariše ovo “vreme demokratije” deda Taka i u šaljivom tonu, kako smo i započeli razgovor nastavlja “hteli smo demokratiju i evo sada uživamo u njenim plodovima”.

Poluvekovni penzioni staž Stojana Maksimovića opisao je profesor Stojan Sekulić u monografiji „Gračanica, istorijsko-dokumentarni osvrt sa genealogijom porodica“ koja je štampana pre četiri godine.

Piše: Ivan Miljković

Tekst je izvorno preuzet sa portala Kosovo Onlajn

Povezani članci

Back to top button