Петар Хекторовић

Градитељ и далматински ренесансни песник и ерудит Петар Хекторовић умро је 13. март 1572. године на острву Хвар.

Одликовао се и музичким и градитељским знањем, па је оставио више нотних записа бугарштица и лирских песама које су му певали хварски рибари, како кажу – „српским начином“. Он је први и као такав најстарији песник, који је неке народне песме забележио и у своје дело уградио и прилагодио. Чувени летниковац Тврдаљ у Староме Граду, данас јединствени споменик културе, сам је и пројектовао и градио, по начелу потпуне функционалности сваке и најмање архитектонске појединости.

Његово Рибање и рибарско приговарање (Млетци, 1568.), врсно је песничко дело, рибарска еклога, путопис, документарна репортажа, рефлексивнодидактични спев, а уједно и песничка посланица пријатељу Јерониму Бартучевићу, све то у исти мах – оно је и дело које упућује на историјску и нераскидиву свезу између хрватског усменог и уметног песничког стварања. Две бугарштице и две фолклорне песме, што их је Хекторовић унео у своје дело, потврђују да су та два стваралачка тока увелико изворна и јединствена.

Филолог Франц Миклошић је сматрао да су народне песме које даје Хекторовић – хрватске. Међутим Ватрослав Јагић (1875) држи да су ове песме подједнако и српске и хрватске. Док се Валтазар Богишић (1878) приклања Јагићу, додајући притом: Али може се мислити по неким знацима опаженим у бугарштицама, да су оне својина само српског народа. Зато што: 1. Петар Хекторовић спомиње српски начин код певања бугарштица. 2. Што у овим песмама има речи које католици не употребљавају. 3. Што је сва садржина српска.

Хекторовић је значајан и за нас занимљив писац, по томе што је у своје дело – рибарску идилу – „Рибање…“ унео две српске народне песме – бугарштице. У једној се наводи свађа Марка Краљевића са братом Андријом, а друга помиње Радослава Сиверинца, којег убија Влатко војвода Удински. Преводио је Овидијеве стихове које је објавио под насловом: „Књига Овидијевих од лика љубљенога“. И што је било неуобичајено, дружио се са обичним људима – „пуком“ – сељацима и рибарима, међу којима је скупљао усмено народно благо. Био је савременик али и идејни противник омрзнутог суграђанина властелина Ханибала Луцића, који је због разврата и окрутности, морао да бежи пред гневом народним.