Времеплов

Почетак трагичне судбине последњег руског цара

Збаченог руског цара Николаја Другог Алексадровича Романова и његову породицу бољшевици су 15. августа 1917. године извели из резиденције у Царском Селу код Петрограда и отпремили у Сибир, гдје су их, према наређењу вође Октобарске револуције Владимира Иљича Уљанова, убили 1918.

Николај је вио  син и наследник Александра III и Марије Фјодоровне, данске принцезе Дагмар прије удаје. Супруга му је била Александра Фјодоровна са којом је имао петоро деце, четири кћери и једног сина. Период његове владавине обележен је економским развојем Русије и истовремено порастом социјално-политичких противречности и револуционарних покрета који су довели до Руске револуције (1905) и Октобарске револуције (1917). У спољној политици водио је политику експанзије на Далеки исток где је водио рат са Јапаном. У Првом светском рату прикључио се блоку Сила антанте.

Одрекао се престола у јеку Фебруарске револуције (1917) и од тада се налазио под кућним притвором заједно са породицом у Царскоселском дворцу. У лето исте године, одлуком Привремене владе, са породицом је упућен у Тоболск. У пролеће 1918. године бољшевици су га пребацили у Јекатеринбург где су га и стрељали 17. јула 1918, заједно са породицом и четворо слугу.

Императора Николаја II Александровича Романова канонизовала је 1. новембра 1981. године Руска православна загранична црква која тада није била у јединству са Московском патријаршијом. Деветнаест година касније, 2000. године, и помесна Руска православна црква га је канонизовала заједно са супругом и децом. Проглашени су за мученике.

У Београду му је подигнут споменик 2014. године

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close