Поп-Јовичина буна

Поп-Јовичина буна је била српска побуна против турске власти у Босанском пашалуку, у нахијама Дервента и Градачац. Избила је 10. марта 1834. године због економске, националне и верске обесправљености Срба хришћана. Иако су побуњеници углавном били Срби хришћани, њима су се прикључили и поједини Хрвати католици.

Буна је названа по имену предводитеља побуњеника у дервентској нахији, попу Јовици Илићу. Трајала од 10. до 13. марта 1834. године и услед лошег и слабог организовања није имала дугог даха. Између устаника и Турака дошло је до три боја. У прва два сукоба устаници су имали нешто успеха. У последњој боју који се одиграо 13. марта код села Подновља, недалеко од планине Вучијак, устаници су претрпели пораз. Турци су посекли попа Павла Чабића, барјактара Саву Губаницу и још око 500 српских устаника. Поп Јовица у овом боју није ни учествовао. Кад је сазнао о поразу код Подновља, тада је распустио своје људе и склонио се у планину Вучијак. По једној од верзија поп Јовица је прешао у Србију и тамо добио парохију. Устаници су имали мало оружја, а муниције свега једну торбу барута, коју је поп Јовица носио стално са собом. Поп Јовица је устаницима говорио да ће добити помоћи из Србије.

После у крви угушеног устанка стање хришћана у Босни било је за неко време теже него и пре самог устанка. Сада су тек хришћани имали да издрже највећа зверства, муке и насиља од стране босанских муслимана. Један лекар, кога је задарска влада 1834. године послала у Босну, ради неке болести, подносећи (ове исте године) после свога пута извештај дао је неколико драгоцених података о тадашњим приликама у Босни. По његовом извештају над хришћанима у Босни вршила су се насиља сваке врсте. Угњетавани се на све могуће начине. Смртни случајеви и мучења су била веома честа. Хришћани, да би измирили новчана тражења од Турака, морали су своја поља и остала добра, а често и покућство да продају. Свештеничке и сељачке куће постале су као неке крчме за босанске муслимане. Жене због својих мужева нису сигурне од турских насиља, а кћери често буду отргнуте из наручја својих родитеља, да удовоље вечитој пожуди муслимана. Управници појединих покрајина а нарочито дервентске, завели таква страшна мучења ради чега су се често мајке заједно са својим синовима бацале у реку и ишле саме у сусрет смрти итд. Улице су биле пуне лешева, нарочито у Оџаку, где Турци нису дозвољавали да се мртви сахрањују.

Осман бег из Дервенте и Али бег из Скугрића поступали су дивљачки према Србима. У Вучијаку, на дрвећу висило је двадесет одсечених српских глава, везане једна за другу перчином. Пошто је буна била угушена, мислило се и говорило да је за време буне као и одмах после ње изгубило живот око 1.000 хришћана. Што се тиче односа кнеза Милоша према босанском устанку 1834. године и његових веза са устаницима, највероватније је да је кнез Милош за припремање устанка знао и да је новцем потпомагао организовање устанка све до краја септембра 1833. године, док се Порта није решила да да пристанак да се Србији присаједине нових шест нахија, које је Милош с војском био већ раније запосео. Дозвола дата попу Павлу од кнеза Милоша да може за цело време док је у Београду становати у кнежевом конаку, издржавање које му је давао кнез Милош, поп Павлова изјава дата у Шапцу у којој није казао да кнез Милош није имао никакве везе са припремањем устанка и устаницима, већ „ја Господара нисам ни у уста узео”, и најзад ослобођење његово од сваке кривице и пуштање из затвора, да би доцније кнезу Михаилу постао дворски свештеник, потврђивало би да је кнез Милош знао за организовање устанка и да га је у почетку материјално потпомагао.

Кнез Милош није ништа нарочито од босанског устанка очекивао, али је вероватно претпостављао да му он поред осталих догађаја може веома добро послужити да приволи Порту да призна право његовој власти на оних шест нахија за које је добио царски ферман у Крагујевцу 4. децембра 1833. године. Ради истог циља кнез Милош је још 1831. године био ступио у везу са Мустафа пашом из Скадра који се био одметнуо од Порте, а коме је Милош у два маха дао извесне новчане позајмице. После добијања царског фермана о присаједињењу нових шест нахија Србији, кнез Милош није имао више разлога да потпомаже организовање буне у Босни. Он је био свестан тога да од ње неће моћи имати никакве стварне користи. Међутим, људи који су организовали буну били су заварани надом на успех. Они су, мислећи да ће их кнез Милош материјално а српски народ и Србија оружјем потпомоћи ако у почетку буне буду имали успеха, продужили рад на организовању и извођењу буне.

Тако је завршен овај први озбиљнији устанак Срба хришћана у Босни 1834. године, који је био изазван тешким и несносним стањем што га је српски народ подносио од босанских великаша феудалаца, а који је због слабе и невеште организације већ у самом почетку био осуђен на пропаст.