Predanje o Petrovom Kamenu nadomak Klokota

Na Latinskim planinama uz brdo Šilovac u Kosovskom Pomoravlju na 692 metra nadmorske visine nalazi se mesto zvano Petrov kamen, na tromeđi između Grnčara, Đelekara i Godena kod Gornje Stuble.

Po narodnom predanju nekada se ovde nalazila crkva Sv. Petra, pa otuda i naziv Petrov kamen, jer su ostale samo skulpture od kamena. Nije nikakva slučajnost ovakvog dvojnog naziva Petrov kamen, koga je Isus od imena Simon nazvao Kifom, što na grčkom jeziku znači Petar, a na srpskom kamen, želeći da kaže da će na Petrovoj veri, tvrdoj kao kamen, sazidati svoju crkvu, koju mu simbolično ostavlja u nasleđe, jer će upravo Sveti Petar posle Hristovog Vaznesenja biti jedan od najvećih propovednika hrišćanstva.

Pa je zbog toga 12. jula po novom kalendaru, a 29. juna po starom 67. godine Petar razapet na krstu u Rimu od cara Nerona, ali po njegovoj želji strmoglavce (tj. naopako), jer je smatrao da nije dostojan da na krstu umre uspravno, kao njegov Gospod.

Sveti Petar i njegov brat Sveti Andrej Prvozvani bili su u mladosti ribari na Galilejskom jezeru, a na Hristov poziv kasnije kao apostoli postadoše ribari ljudskih duša.

Sveti Petar bio je prvi biskup u Rimu i po njemu trg u Vatikanu nosi naziv trg Svetog Petra. Na mestu zvanom Petrov kamen iznad Grnčara po narodnom predanju upoznali su se momak i devojka, a da nisu znali da su brat i sestra, jer im je majka najpre bila udata u jedno selo i tamo rodila sina, nakon što su joj Turci ubili muža preudala se u drugo selo i tamo rodila ćerku i ubrzo umrla.

Njena deca su potom čuvala stoku na proplanku između ova dva sela i tako se kod njih rodila ljubav, a da nisu znali da su brat i sestra. Prolazeći ovuda Sv. Petar prerušen u prosjaka, podario je devojci jabuke petrovače i psa koga je vodio sa sobom.

Tada je rekao devojci da ne bi trebala da bude sa momkom u koga se zaljubila jer to neće biti dobro za nju, a imaće psa koji će je čuvati. Nakon godinu dana pošto devojka nije poslušala savete ovog prerušenog prosjaka i pas joj nije bio verni čuvar, ona je ostala trudna, te je u crkvi Sv. Petra koja je bila na ovom mestu trebalo da bude venčanje.

U trenutku venčanja pojavio se Sv. Petar i svojom magičnom silom okamenio trudnu nevestu, a pored nje i psa koji nije sprečio da ona i dalje bude zaljubljena u svog brata, dok je crkvu pretvorio u veliku kamenu ploču.

Nedaleko od malene crkve okamenjeni su i svatovi na gomili u izobličenim figurama kako su bežali. Oni i ne podsećaju na ljudske likove jer su neki od njih znali da se venčavaju brat i sestra ali su prećutali, misleći da u tursko vreme ne treba sprečavati brakove u srodstvu, ali ih je zato stigla Božja kazna, te su i oni okamenjeni.

Ova figura od kamena sa likom trudne žene još uvek odoleva zubu vremena, visine je oko 8 metara, a od samog podnožja ima 12 metara i deluje veoma impozantno, tako da svojim izgledom asocira na ljudsku figuru, sa prepoznatljivim rukama uz telo, a na glavi se izdvajaju, usne, nos, oči i venac.

Ovo mesto je zanimljivo i atraktivno za mnoge umetnike, naročito sama prirodna skulptura koja inspiriše pisce i likovne umetnike, ali i mnoge izletnike iz okoline.

Međutim, ovde su dolazili i nepoželjni posetioci Albanci sa američkim vojnicima KFOR-a, koji su 2000. godine pokušali da ovu prirodnu skulpturu koja asocira na skulpture iz Đavolje varoši kod Prolom Banje, premeste u bazu „Bondstil“ kod Uroševca ili kod škole u Đelekaru.

Napravili su udubljenja u steni sa likom devojke i drugoj steni sa likom psa, u njima su postavili dinamit, a stene čeličnom sajlom vezali za vojni helikopter, ali im se nije dalo, štapini nisu hteli da se upale a dinamit je ispadao, dok se helikopter ljuljao i umalo se nije srušio, a sajla se pokidala i da se prisutni nisu na vreme sklonili posekla bi ih na komade.

To je bilo upozorenje da ne treba da diraju ovu figuru koju je narod prozvao Petrov kamen, jer je ovo sveto mesto, koje Albanci po turskom zovu „vakaf“.

Oni su bili u iskušenju zla, jer po legendi Sveti Petar drži ključeve od raja, on prerušen putuje po svetu i iskušava ljude, a njegovi su Nebeska slama (tj. Mlečni put) i Nebeski krst, pa i sada ova impozantna stena zvana Petrov kamen štrči u nebo umesto svetinje sa krstom, tj. crkve Sv. Petra koja je pripadala meštanima Godena, gde su nekada živeli Srbi, koji su unijaćenjem postali katolici Hrvati, a potom kao dvoverci tzv. «ljarmani» postali su muslimani Albanci.

Po drugom narodnom predanju Kraljević Marko da bi zavarao trag Turcima, posle Kosovskog boja tumarao je po Šar-planini, a potom je došao na ovo mesto i prerušio se u kamenu stenu i spava okamenjen kao Petrov kamen i treba da se probudi, kada ponovo bude vaskrslo Srpsko carstvo.

Ove stene andezita nastale su vulkanskom erupcijom i u neposrednoj blizini tzv. Petrovog kamena eksploatišu se kao građevinski materijal od strane meštana iz Đelekara (kome su od 2000. godine promenili naziv u Skiferaj, što u prevodu znači Sokolovo).

U kenozoiku na ovim prostorima egzistiralo je jezero Kosovskog basena i u toku neogena bilo je povezano sa Egejskim morem. Talasi koji su udarali u ovu stenu tzv. Petrovog kamena su je vrememom oblikovali u ljudsku figuru. Kasnije se kroz Kačaničku klisuru Vardarskim tokom ova voda povukla u Egejski sliv, kao i kroz Končuljsku klisuru rekom Južnom Moravom u Crnomorski sliv.

Od ranog proleća oko Petrovog kamena se razvija paprat bujad, koja do kasne jeseni krasi ovo mesto, gde je nekada bujala zabranjena ljubav.

Dok se sada na Petrovdan u Klokotu slavi sabor u crkvi Sv. Petra i Pavla, koja je izgrađena 1980-1985. godine, dobrovoljnim prilozima meštana iz okoline, a na predlog Albanca Muharema iz Radivojca, koji je dao prvi novčani prilog, jer je njemu u snu došlo predskazanje gde treba crkva da se gradi i pokazao to mesto, na raskrsnici magistralnih puteva Gnjilane- Uroševac-Vitina.

Bilo je pokušaja zabrane izgradnje ove crkve od strane opštinske vlasti u Vitini, koju su činili većina Albanci i srpski komunisti, pa i pokušaj rušenja ove svetinje u izgradnji, ali je kamenom verom i upornošću vladike raško- prizrenskog (potonjeg patrijarha) Pavla ova svetinja dovršena i osvećena na Petrovdan 1985. godine.

(Stanislav Kojić – Serbvik magazin)