Прича из Мигановаца: Где дeте не заплаче ни село нема да буде

Мигановце је село у општини Ново Брдо на крајњем истоку Косова и Метохије, до њега се не стиже лако, а у њему се још теже живи.

Са главног пута, који из правца Новог Брда води за Косовску Каменицу, а надомак Оџиног камена, ваља скренути десно, а онда дотрајалим макадамским путем наставити кроз густу шуму. Тек након десетак минута вожње пред вама ће се из честара указати кровови кућа. Иако у раскошном зеленилу засеок делују тужно јер, како то и бива, громогласном тишином одјекује пустош сеоског прага. Коме да се обрадује село у кога залази само онај ко мора?

Однекуд се зачу звоно меденице. Из оближњег шумарка једна за другом почеше да избијају овце. За њима, ето и чобанина. Није ми се надао. Када рекох да сам новинар, започе причу:

„Ко други да дође, једино новинари… Одавде бре, сви бегав…“ прича ми човек зашао већ у шездесете, необријане браде и лица потамнелог од сунца. Кошчате и рањаве шаке држи једну преко дрзге док се ослања на дебео пастирски штап.

„Ја сам Чедомир, еве, искара овце малко…не се пуштав саме у шуму, мора да ги пазим…“, прича док ми дебљим дрвеним штапом показује у супротном правцу.

„На оној брекче тамо… видиш ли?… е тој ти је моја кућа… Оној поред су племња и штала. Још мој чукундеда гу правија… разрушила се… мора овуј јесен па да гу поправљам“, наставља причу.  

У Мигановачком засеоку необичног назива – Змијарник, четворочлана породица Чедомира Ђокића јесте најбројнија. Осим њих ту живи још само старији брачни пар. Драгица, његова двадесетогодишња ћерка, једина је девојка у селу. Повучена и тиха, једва је пристала да говори.

„Није лако, продавница има чак у Каменицу. Мој посао је да месим, спремам за јело и тако сваки дан“…

Далибор је пар година старији од Драгице. Припремајући дрва за зиму доживео је несрећу после чега је завршио у болници. Ствари су почеле да се компликују. Хитно је пребачен за Ниш где су лекари на крају морали да му ампутирају десну ногу.

Носи протезу али ради од јутра до сутра. Имање је велико, а пасао на селу, каже, не може да чека.

„Радим све… и на трактору и сено сакупљам, балирам, идем у шуму да сечем дрва. Мора да се ради! Одозго ништа не пада ако сам не урадиш и спремиш!“, мудрује  Далибор.

Његова жеља је да оде за Немачку. Верује да ће тако зарадити довољно новца како би себи купио нову протезу за ногу. Ова коју има, каже, прави му проблем. Уме да га нажуља док ради физичке послове па нога прокрвари. Спас је у новој протези са сензорима. Међутим, она вреди читаво богатство.  

„Читао сам да та протеза са сензорима кошта до 70 хиљада евра али зато 80 посто замењује све функције ноге. Због тога хоћу да идем у Немачку и да зарадим па да купим себи протезу“, прича Далибор док заврће ногавицу и показује протезу коју сада носи.

„Има ли девојака у крају?“ –   питам, тек да скренем разговор са не баш пријатне теме.

„Нема. И за девојку ти требају паре. Коју сад  да преварим да дође овде да живи“, прича, а онда направи окрет и руком показа на своје имање.

„Све ово је моје, видиш колико је. Мени је овде најлепше иако кажу да је на нас и Бог заборавио. Погедај ливаде, а оно горе ти је честак“, показује ми руком …гледај тамо, оно ти је Бесна Кобила а иза ње су Бујановац и Врање, видиш ли ту лепоту“ – прича Далибор.

Са њима у кући живи и стриц Љубиша. Последице дечије парализе прележане у детињству видљиве су код њега и на прагу шесте деценије. Али ни он се не предаје, иако се споро креће, помаже у башти и око стоке.

„На селу има посла за сваког“ – говори кроз шалу.  

Далибор је решен да иде за Немачку и тако заради себи за протезу. Чедомиру се ова синовљева замисао баш и не допада:

„Има и туја посо. Долазили из општину, нудили му да вози санитет, ни тој не му је лошо, али он оће само у Немачку да иде.. неје сва срећа у туј пусту Немачку и овде, викам, може се живи“… негодује Чедомир.

У забаченим засеоцима тешко је опстати. Зна то Чедомир и као сваки родитељ свом детету жели само најбоље. Осећа тежину и своје и Далиборове одлуке мука је, али живети се мора…

„Да ми је бар овој девојче да се уда, да нађе своју срећу“,  уздахну дуборко – очински, а онда настави:

„A, Далибор, способан је он, ће се снађе где год да га пуштиш“.   

Мало је оних који су остали на имањима у брдско планинском делу источног Космета. Напуштена и запрложена српска имања, дотрајали кућерци с једне стране и нова викенд насеља и ликсузне виле крај старог пута за Гњилане, типична су слика за општине Ново Брдо и Косовска Каменица.

Змијарник је само један од бројних српских засеока у којима време као да је стало, негде средином осамдесетих година прошлог века.

„Наши стари викали, где нема ласте нема ни пролеће, где нема дете у вита да заплаче нема ни село да буде… шта друго да ти зборим, ти си бар новинар, видиш како је…“, рече Чедомир.

Низ дубоко урезану бразу на његовом образу потече суза. Он потече за овцама.

„Прррр… ооооој,  а де ћеш тамо вуци те разнели… прррррр… ооооој… овам!“…  

И. Миљковић

Репоратажа о животу у Мигановцима емитована је у емисији Магазин на Првом Радио Београда 1