Priča iz Miganovaca: Gde dete ne zaplače ni selo nema da bude

Miganovce je selo u opštini Novo Brdo na krajnjem istoku Kosova i Metohije, do njega se ne stiže lako, a u njemu se još teže živi.

Sa glavnog puta, koji iz pravca Novog Brda vodi za Kosovsku Kamenicu, a nadomak Odžinog kamena, valja skrenuti desno, a onda dotrajalim makadamskim putem nastaviti kroz gustu šumu. Tek nakon desetak minuta vožnje pred vama će se iz čestara ukazati krovovi kuća. Iako u raskošnom zelenilu zaseok deluju tužno jer, kako to i biva, gromoglasnom tišinom odjekuje pustoš seoskog praga. Kome da se obraduje selo u koga zalazi samo onaj ko mora?

Odnekud se začu zvono medenice. Iz obližnjeg šumarka jedna za drugom počeše da izbijaju ovce. Za njima, eto i čobanina. Nije mi se nadao. Kada rekoh da sam novinar, započe priču:

„Ko drugi da dođe, jedino novinari… Odavde bre, svi begav…“ priča mi čovek zašao već u šezdesete, neobrijane brade i lica potamnelog od sunca. Koščate i ranjave šake drži jednu preko drzge dok se oslanja na debeo pastirski štap.

„Ja sam Čedomir, eve, iskara ovce malko…ne se puštav same u šumu, mora da gi pazim…“, priča dok mi debljim drvenim štapom pokazuje u suprotnom pravcu.

„Na onoj brekče tamo… vidiš li?… e toj ti je moja kuća… Onoj pored su plemnja i štala. Još moj čukundeda gu pravija… razrušila se… mora ovuj jesen pa da gu popravljam“, nastavlja priču.  

U Miganovačkom zaseoku neobičnog naziva – Zmijarnik, četvoročlana porodica Čedomira Đokića jeste najbrojnija. Osim njih tu živi još samo stariji bračni par. Dragica, njegova dvadesetogodišnja ćerka, jedina je devojka u selu. Povučena i tiha, jedva je pristala da govori.

„Nije lako, prodavnica ima čak u Kamenicu. Moj posao je da mesim, spremam za jelo i tako svaki dan“…

Dalibor je par godina stariji od Dragice. Pripremajući drva za zimu doživeo je nesreću posle čega je završio u bolnici. Stvari su počele da se komplikuju. Hitno je prebačen za Niš gde su lekari na kraju morali da mu amputiraju desnu nogu.

Nosi protezu ali radi od jutra do sutra. Imanje je veliko, a pasao na selu, kaže, ne može da čeka.

„Radim sve… i na traktoru i seno sakupljam, baliram, idem u šumu da sečem drva. Mora da se radi! Odozgo ništa ne pada ako sam ne uradiš i spremiš!“, mudruje  Dalibor.

Njegova želja je da ode za Nemačku. Veruje da će tako zaraditi dovoljno novca kako bi sebi kupio novu protezu za nogu. Ova koju ima, kaže, pravi mu problem. Ume da ga nažulja dok radi fizičke poslove pa noga prokrvari. Spas je u novoj protezi sa senzorima. Međutim, ona vredi čitavo bogatstvo.  

„Čitao sam da ta proteza sa senzorima košta do 70 hiljada evra ali zato 80 posto zamenjuje sve funkcije noge. Zbog toga hoću da idem u Nemačku i da zaradim pa da kupim sebi protezu“, priča Dalibor dok zavrće nogavicu i pokazuje protezu koju sada nosi.

„Ima li devojaka u kraju?“ –   pitam, tek da skrenem razgovor sa ne baš prijatne teme.

„Nema. I za devojku ti trebaju pare. Koju sad  da prevarim da dođe ovde da živi“, priča, a onda napravi okret i rukom pokaza na svoje imanje.

„Sve ovo je moje, vidiš koliko je. Meni je ovde najlepše iako kažu da je na nas i Bog zaboravio. Pogedaj livade, a ono gore ti je čestak“, pokazuje mi rukom …gledaj tamo, ono ti je Besna Kobila a iza nje su Bujanovac i Vranje, vidiš li tu lepotu“ – priča Dalibor.

Sa njima u kući živi i stric Ljubiša. Posledice dečije paralize preležane u detinjstvu vidljive su kod njega i na pragu šeste decenije. Ali ni on se ne predaje, iako se sporo kreće, pomaže u bašti i oko stoke.

„Na selu ima posla za svakog“ – govori kroz šalu.  

Dalibor je rešen da ide za Nemačku i tako zaradi sebi za protezu. Čedomiru se ova sinovljeva zamisao baš i ne dopada:

„Ima i tuja poso. Dolazili iz opštinu, nudili mu da vozi sanitet, ni toj ne mu je lošo, ali on oće samo u Nemačku da ide.. neje sva sreća u tuj pustu Nemačku i ovde, vikam, može se živi“… negoduje Čedomir.

U zabačenim zaseocima teško je opstati. Zna to Čedomir i kao svaki roditelj svom detetu želi samo najbolje. Oseća težinu i svoje i Daliborove odluke muka je, ali živeti se mora…

„Da mi je bar ovoj devojče da se uda, da nađe svoju sreću“,  uzdahnu duborko – očinski, a onda nastavi:

„A, Dalibor, sposoban je on, će se snađe gde god da ga puštiš“.   

Malo je onih koji su ostali na imanjima u brdsko planinskom delu istočnog Kosmeta. Napuštena i zaprložena srpska imanja, dotrajali kućerci s jedne strane i nova vikend naselja i liksuzne vile kraj starog puta za Gnjilane, tipična su slika za opštine Novo Brdo i Kosovska Kamenica.

Zmijarnik je samo jedan od brojnih srpskih zaseoka u kojima vreme kao da je stalo, negde sredinom osamdesetih godina prošlog veka.

„Naši stari vikali, gde nema laste nema ni proleće, gde nema dete u vita da zaplače nema ni selo da bude… šta drugo da ti zborim, ti si bar novinar, vidiš kako je…“, reče Čedomir.

Niz duboko urezanu brazu na njegovom obrazu poteče suza. On poteče za ovcama.

„Prrrr… oooooj,  a de ćeš tamo vuci te razneli… prrrrrr… oooooj… ovam!“…  

I. Miljković

Reporataža o životu u Miganovcima emitovana je u emisiji Magazin na Prvom Radio Beograda 1