Прича из Опрашака: Петкова „Бела лађа“ остаје без воде

Породица Петка Милетића једина је повратничка која живи у Опрашкама,  засеоку села Кош код Истока. И село и засеoк некада беху чисто српски. Данас, 21 годину после рата, Опрашке су и даље српске све докле у њима обитава четворо Милетића: Петко и Снежана са своје двоје деце.

О Опрашкама, селу на брежуљку изнад Жача, недалеко од Осојана, нећете моћи  ништа да сазнате на интернету. Ако консултујете Гугл, савремено чудо данашњице, које може да завири у сваки кутак ове планете, понудиће вам на стотину сличних наслова о томе да је једини Србин у овом повратничком селу нападнут на свом имању. За остале детаље мораћете лично да  пронађете Петка и његову породицу. И поред бројних недаћа које притискају са свих страна, он ће вас дочекати раширених руку и широког осмеха. Свакоме ко закорачи на његово имање, поглед привлачи натпис „Бела лађа“ исписан на зиду шупе.

Фото: Ризница

„Ја сам вам капетан овог имања, с којим ћу или да запловим у боље сутра и мирније воде или ћу да потонем, а како је кренуло биће да ће се пре десити ово друго“, прича кроз осмех Петко и позива нас у свој дом на кафу и ракију.

Разговор настављамо унутра, и после краћег упознавања, на ред дођоше и тешке теме. Испричао нам је Петко о томе како га је напао Ашкалија који је напасао стоку на његовом имању.

„Немогуће је да одбранимо имање, стално пуштају стоку. То намерно раде, хоће да нас отерају и да им остане сва ова лепота“, без задршка говори Петко.

А да је имање лепо – лепо је, домаћин ту није претерао. Кућа и авлија са погледом који вреди бар милион евра. У даљини се беле снежни врхови Проклетија, међаша родне метохијске равнице.  

Поглед на Проклетије и метохијску равницу који се пружа из Петковог дворишта, фото: Ризница

Вредан је Петко, па не да, да ни педаљ земље остане јалов. Обрађује близу 20 хектара, што своје што земље рођака који се нису вратили у село. Мора тако јер то је његовој породици основни извор прихода. Све што произведу продају на пијаци у Косовској Митровици и тако школују сина и ћерку, средњошколце који наставу уче у Осојану. Од поврћа које не продају на пијаци вредна Снежана, Петкова супруга, направи зимницу за муштерије и тако заради још који динар.

Без воде живота нам нема

Таман кад је помислио да је његова „бела лађа“ коначно упловила у мирније воде, ето невоље. Вода је проблем с којим се Милетићи од недавно сусрећу. Једини бунар у селу локални Албанац је заједно са земљиштем узео под закуп и користи воду за фарму оваца.  

 

Без воде нам нема живота – Снежана Милетић, фото: Ризница

„То јесте сеоски бунар али практично за једну породицу, нема ту воде да се прикључи више породица. Ево, ми смо смањили и башту на свега неколико ари. Имали смо у плану  да садимо око 20 до 30 ари јагода али без воде ништа“, прича Снежана.

Петко нас води до својих пластеника и прича како је засаде преполовио због воде.

Фото: Ризница

„И Богу и народу сам досадио прошле године. Сваког дана трактором сам довозио по 2.700 литара воде у четири туре из Шаљиновице довде, како се род у пластеницима не би осушио. Не могу више тако, има одавде до тамо четири километра. Потребан ми је бунар да бих морао да радим и живим“, говори Петко.

Из општине Исток су прошле године желели да помогну. Међутим, воде није било ни на дубини од 20 метара. За нова ископавања Милетићи немају пара, а кажу да је једини спас копање артерског бунара.

„С обзиром на то да смо једина српска породица овде и да годинама опстајемо и трудимо се, и улагали смо и издвајали колико смо имали не би ли опстали. Надамо се да ће неко имати у виду и да нам изађе у сусрет, јер у супротном, не желим да то испадне као претња, али ја у будућности не видим перспективу нашег опстанка овде. Вода је нама извор живота. Како ћемо без боде да живимо“, јада се Петко Милетић.

Опрашке, фото: Ризница

На терену није онако како се представља у Београду

Локалне власти раде тако што помоћ углавном деле једним те истим људима, а по том принципу, прича Петко, раде и српске и косовске установе.

„Ја сам имао 10 хектара под детелином и пет под ливадама, нисам могао да добијем ништа од механизације, не знам из ког разлога. Редовно сам писао захтеве Канцеларији за Косово и Метохију али ја нисам могао да прођем, из ког разлога мени није јасно“, слеже раменима и додаје:  

„Одговорно могу да тврдим да има ситуација где се у Београду представља да се помаже свесрдно, они су тако обавештени. Међутим, на терену није баш тако. Многи људи су ускраћени за помоћ, а то би неко требало да каже и јави“, говори једини житељ Опрашака.

Кућа Петка Милетића, фото: Ризница

Пре рата је у селу живело 25 српских породица, данас само Петкова. Прича нам да се село први пут у црквеним списима помиње још у 16. веку, те да је било познато по цркви Светог Јеремије, који се у овим крајевима посебно поштује и слави. Турци су цркву срушили али село је опстало. Међутим, на прагу 21. века село поново страда, овога пута од Албанаца.

Према легенди коју је причала старица из овог краја, а која се још увек препричава код локалних Срба, Опрашке ће поново оживети кад се нађу два брата близанца да на белим коњима близанцима узору бразду око села.

Ко верује у легенду, маштаће о том дану, а Петко?… Он верује једино матичној држави. Не тражи ни ате ни близанце већ само неког да му помогне да ископа бунар који њему и његовој „белој лађи“ значи сигуран живот.

И. Миљковић

Повезани чланци

Back to top button