Priča iz Oprašaka: Petkova „Bela lađa“ ostaje bez vode

Porodica Petka Miletića jedina je povratnička koja živi u Opraškama,  zaseoku sela Koš kod Istoka. I selo i zaseok nekada behu čisto srpski. Danas, 21 godinu posle rata, Opraške su i dalje srpske sve dokle u njima obitava četvoro Miletića: Petko i Snežana sa svoje dvoje dece.

O Opraškama, selu na brežuljku iznad Žača, nedaleko od Osojana, nećete moći  ništa da saznate na internetu. Ako konsultujete Gugl, savremeno čudo današnjice, koje može da zaviri u svaki kutak ove planete, ponudiće vam na stotinu sličnih naslova o tome da je jedini Srbin u ovom povratničkom selu napadnut na svom imanju. Za ostale detalje moraćete lično da  pronađete Petka i njegovu porodicu. I pored brojnih nedaća koje pritiskaju sa svih strana, on će vas dočekati raširenih ruku i širokog osmeha. Svakome ko zakorači na njegovo imanje, pogled privlači natpis „Bela lađa“ ispisan na zidu šupe.

„Ja sam vam kapetan ovog imanja, s kojim ću ili da zaplovim u bolje sutra i mirnije vode ili ću da potonem, a kako je krenulo biće da će se pre desiti ovo drugo“, priča kroz osmeh Petko i poziva nas u svoj dom na kafu i rakiju.

Razgovor nastavljamo unutra, i posle kraćeg upoznavanja, na red dođoše i teške teme. Ispričao nam je Petko o tome kako ga je napao Aškalija koji je napasao stoku na njegovom imanju.

„Nemoguće je da odbranimo imanje, stalno puštaju stoku. To namerno rade, hoće da nas oteraju i da im ostane sva ova lepota“, bez zadrška govori Petko.

A da je imanje lepo – lepo je, domaćin tu nije preterao. Kuća i avlija sa pogledom koji vredi bar milion evra. U daljini se bele snežni vrhovi Prokletija, međaša rodne metohijske ravnice.  

Vredan je Petko, pa ne da, da ni pedalj zemlje ostane jalov. Obrađuje blizu 20 hektara, što svoje što zemlje rođaka koji se nisu vratili u selo. Mora tako jer to je njegovoj porodici osnovni izvor prihoda. Sve što proizvedu prodaju na pijaci u Kosovskoj Mitrovici i tako školuju sina i ćerku, srednjoškolce koji nastavu uče u Osojanu. Od povrća koje ne prodaju na pijaci vredna Snežana, Petkova supruga, napravi zimnicu za mušterije i tako zaradi još koji dinar.

Bez vode života nam nema

Taman kad je pomislio da je njegova „bela lađa“ konačno uplovila u mirnije vode, eto nevolje. Voda je problem s kojim se Miletići od nedavno susreću. Jedini bunar u selu lokalni Albanac je zajedno sa zemljištem uzeo pod zakup i koristi vodu za farmu ovaca.  

 

„To jeste seoski bunar ali praktično za jednu porodicu, nema tu vode da se priključi više porodica. Evo, mi smo smanjili i baštu na svega nekoliko ari. Imali smo u planu  da sadimo oko 20 do 30 ari jagoda ali bez vode ništa“, priča Snežana.

Petko nas vodi do svojih plastenika i priča kako je zasade prepolovio zbog vode.

„I Bogu i narodu sam dosadio prošle godine. Svakog dana traktorom sam dovozio po 2.700 litara vode u četiri ture iz Šaljinovice dovde, kako se rod u plastenicima ne bi osušio. Ne mogu više tako, ima odavde do tamo četiri kilometra. Potreban mi je bunar da bih morao da radim i živim“, govori Petko.

Iz opštine Istok su prošle godine želeli da pomognu. Međutim, vode nije bilo ni na dubini od 20 metara. Za nova iskopavanja Miletići nemaju para, a kažu da je jedini spas kopanje arterskog bunara.

„S obzirom na to da smo jedina srpska porodica ovde i da godinama opstajemo i trudimo se, i ulagali smo i izdvajali koliko smo imali ne bi li opstali. Nadamo se da će neko imati u vidu i da nam izađe u susret, jer u suprotnom, ne želim da to ispadne kao pretnja, ali ja u budućnosti ne vidim perspektivu našeg opstanka ovde. Voda je nama izvor života. Kako ćemo bez bode da živimo“, jada se Petko Miletić.

Na terenu nije onako kako se predstavlja u Beogradu

Lokalne vlasti rade tako što pomoć uglavnom dele jednim te istim ljudima, a po tom principu, priča Petko, rade i srpske i kosovske ustanove.

„Ja sam imao 10 hektara pod detelinom i pet pod livadama, nisam mogao da dobijem ništa od mehanizacije, ne znam iz kog razloga. Redovno sam pisao zahteve Kancelariji za Kosovo i Metohiju ali ja nisam mogao da prođem, iz kog razloga meni nije jasno“, sleže ramenima i dodaje:  

„Odgovorno mogu da tvrdim da ima situacija gde se u Beogradu predstavlja da se pomaže svesrdno, oni su tako obavešteni. Međutim, na terenu nije baš tako. Mnogi ljudi su uskraćeni za pomoć, a to bi neko trebalo da kaže i javi“, govori jedini žitelj Oprašaka.

Pre rata je u selu živelo 25 srpskih porodica, danas samo Petkova. Priča nam da se selo prvi put u crkvenim spisima pominje još u 16. veku, te da je bilo poznato po crkvi Svetog Jeremije, koji se u ovim krajevima posebno poštuje i slavi. Turci su crkvu srušili ali selo je opstalo. Međutim, na pragu 21. veka selo ponovo strada, ovoga puta od Albanaca.

Prema legendi koju je pričala starica iz ovog kraja, a koja se još uvek prepričava kod lokalnih Srba, Opraške će ponovo oživeti kad se nađu dva brata blizanca da na belim konjima blizancima uzoru brazdu oko sela.

Ko veruje u legendu, maštaće o tom danu, a Petko?… On veruje jedino matičnoj državi. Ne traži ni ate ni blizance već samo nekog da mu pomogne da iskopa bunar koji njemu i njegovoj „beloj lađi“ znači siguran život.

I. Miljković