Priče iz Bosca: Zidovi pusti ostali, nit se jedu, nit muabet čine!

Dubravka Ristić i Živka Stojanović, jedna u četrdesetim, a drguga, ni sama ne zna koliko je prevalila, biće da je oko 70 leta, dele istu komšijsku sudbinu, osuđene da pored dece žive bez njih u Boscu kraj Kosovske Kamenice.

Sama sa mužem u kući u koju su se uselili 2001. godine Dubravka Ristić, brige i razmišljanja pokušava da prevari radom u baštici kraj kuće. Tako bar na tren skrene misli od onog što je kao malj pritiska odozgo, ne da joj da se uspravi, niti da udahe punim plućima i smakne teret koji pritiska iznutra.

• 

Da je jedna muka, kaže, bilo bi lakše, nego je sto i jedna. Njen suprug Branimir je invalid, boluje od multipla skleroze i hoda uz pomoć štapa. Ona boluje od epilepsije i težeg oblika depresije.

Dubravka je sa suprugom izbegla iz sela Ferićaja 1999. godine. U Boscu su se uselili u kuću koja je za njih napravljena sredstvima srpske vlade.

Njihovoj sreći što ponovo imaju krov nad glavom ne bi bilo kraja da su i deca sa njima. Zbog bolesti, a iz straha da im socijalna služba ne oduzme starateljstvo, oni su Branimirovom bratu poverili da vodi brigu o deci.

• 

„Lazar mi je odličan đak, Luka vrlo dobar, Milica mi ide u predškolsko, a Bojana je najmlađa ima tri godine, mnogo gi se majka naželela, pusta ostala ovaj korona, pa ne smeju da mi dođu“, govori kroz plač Dubravka brišući krupne suze koje padaju niz obraze.
Onda se na trenutak umiri i kao da se dosetila da nije sve ispričala, nastavlja:

„Ne mogu dušu da grešim gleda gi moj dever ko da su njegova rođena, daje gi i da pojedev i da popijev sve u novo gi obuka, u školu redovno idu, kad napada sneg preko zimu put ima da gi isprti samo školu da ne propuste. A i jetrva mi dobra, ona je Albanka iz Skadar, gleda gi kako majka da gi je, ne mogu da se grešim“, priča Dubravka.

Uzdahnu duboko i nastavi…

„Ali pusta majka, stalno gledam na kude ulicu i mislim se, eve sad će dever da mi gi dovede, majka gi se mlogo naželela“, ispriča i ponovo briznu u plač.

Branimir sve vreme ćuti naslonjen na štap pogleda pognutog ka zemlji. Pitamo kako je, ima li bolove?

• 

„Kad pijem lekove nemam, ali ne mogu ovako da sedim, naučio sam da rabotam“, govori domaćin.

„Kazuju ni doktori da bi mu pomogla banja Gornja Trepča. Tamo da odemo najmanje treba 500 evra, mi tej pare nemamo… i ete… ko što vidiš… sedimo doma i ćutimo… takoj mučimo svoju muku“, upada u reč Dubravka.  

Ristići žive od Branimirove invalidske penzije koju dobija od Republike Srbije i socijalne pomoći od 75 evra od kosovskih institucija.

„Prvo odvojimo za njegove i moje lekove da imamo, posle da platimo struju i na nas za život što ni ostane“, govori Dubravka. 

Iako im je teško Ristići veruju da su napravili dobar izbor što su decu predali Branimirovom bratu i snaji koji žive u Bratilovcu kod Kosovske Kamenice.

„Najteže mi je uveče kad legnem, čujem drugu decu kako zovu majku i oca a mene nema koj da pozove. Teško mi je ali dever mi je obećao da će moju decu da izvede na prav put“, nastavlja priču Dubravka dok nas ispraća do kapije i pozdravlja se.

Na samo desetak metara od njihove kuće živi Živka Stojanović. Zapravo, ove dve kuće razdvaja samo zid. Starica nas  dočekuje sa osmehom. Ko uma da prepozna pročitaće hiljadu tuga koje se kriju iza tog smeška i pogleda prozirno plavih očiju.  

Pitamo je za godine, a ona kaže:

„Mnogo sinko prekarala baba preko ovuj glavu, ne me pituj za godine ne se sećam“.

• 

Zajedno sa mužem i decom, po okončanju rata 1999. godine prebegla je iz sela, kuća joj je spaljena i srušena, a za imanje ne zna, veli da ga sigurno obrađuju Albanci.

Živka ima četvoricu sinova žive u Beogradu i Kumanovu i kaže da su se dobro snašli, imaju posao, rade. Ima unuke i praunuke čak, neke je videla, neke nije.

„ I ne verujem da će gi vidim“, kazuje, a majčinsko srce stegla da je slučajno suza ne izda, iskrade se iz oka i klizne niz izborani obraz.

 „Neka gi tamo“, procedi hrabreći sebe, samo majka rđavo da ne čuje za nji… neka su mi dobri, zdravi i živi“.

• 

Pitamo je da li je ko obilazi?

„Komšije mi doodiv, drugi koj?“, odgovara kratko.

Humanitarna organizacija „Majka Devet Jugovića“ iz Narodne kuhinje uredno snabdeva sve stanovnike Novog Bosca porcijama tople čorbe ili kakvog drugog jela, a neretko se brine i o ostalim njihovim potrebama.

Težak život ostavio je mnogo traga na Živkinom izboranom licu i koščatim i nažuljalim rukama.

Kao da je predosetila šta hoćemo da je pitamo pa kaže:

„Dobro sam, lekove koristim, zdravlje kako zdravlje, kad sam bolna idem kod lekara u Kamenicu, ako ima koj da me vozi ukači me na kola, ako nema idem peške, što da se pravi, mora takoj“.

• 

Ovo je rečenica koju svi Boščani izgovaraju, mireći se valjda sa sudbinom koja ih je zadesila. 

Kaže nam da živom čoveku mnogo treba, a da je njoj dovoljna baštica u kojoj je zasadila od svega po malo.

„Toj mi je najveća razonoda mori dete… srabotam u bašču pa ulegnem u kuću, a ona pusta ostala, ništo ne kazuje, a zidovi nit se jedu nit muabet čine.

Ivan Miljković