О Косову по Косову

Приче из Босца: Зидови пусти остали, нит се једу, нит муабет чине!

Дубравка Ристић и Живка Стојановић, једна у четрдесетим, а дргуга, ни сама не зна колико је превалила, биће да је око 70 лета, деле исту комшијску судбину, осуђене да поред деце живе без њих у Босцу крај Косовске Каменице.

Сама са мужем у кући у коју су се уселили 2001. године Дубравка Ристић, бриге и размишљања покушава да превари радом у баштици крај куће. Тако бар на трен скрене мисли од оног што је као маљ притиска одозго, не да јој да се усправи, нити да удахе пуним плућима и смакне терет који притиска изнутра.

Да је једна мука, каже, било би лакше, него је сто и једна. Њен супруг Бранимир је инвалид, болује од мултипла склерозе и хода уз помоћ штапа. Она болује од епилепсије и тежег облика депресије.

Дубравка је са супругом избегла из села Ферићаја 1999. године. У Босцу су се уселили у кућу која је за њих направљена средствима српске владе.

Њиховој срећи што поново имају кров над главом не би било краја да су и деца са њима. Због болести, а из страха да им социјална служба не одузме старатељство, они су Бранимировом брату поверили да води бригу о деци.

„Лазар ми је одличан ђак, Лука врло добар, Милица ми иде у предшколско, а Бојана је најмлађа има три године, много ги се мајка нажелела, пуста остала овај корона, па не смеју да ми дођу“, говори кроз плач Дубравка бришући крупне сузе које падају низ образе.
Онда се на тренутак умири и као да се досетила да није све испричала, наставља:

„Не могу душу да грешим гледа ги мој девер ко да су његова рођена, даје ги и да поједев и да попијев све у ново ги обука, у школу редовно иду, кад напада снег преко зиму пут има да ги испрти само школу да не пропусте. А и јетрва ми добра, она је Албанка из Скадар, гледа ги како мајка да ги је, не могу да се грешим“, прича Дубравка.

Уздахну дубоко и настави…

„Али пуста мајка, стално гледам на куде улицу и мислим се, еве сад ће девер да ми ги доведе, мајка ги се млого нажелела“, исприча и поново бризну у плач.

Бранимир све време ћути наслоњен на штап погледа погнутог ка земљи. Питамо како је, има ли болове?

„Кад пијем лекове немам, али не могу овако да седим, научио сам да работам“, говори домаћин.

„Казују ни доктори да би му помогла бања Горња Трепча. Тамо да одемо најмање треба 500 евра, ми теј паре немамо… и ете… ко што видиш… седимо дома и ћутимо… такој мучимо своју муку“, упада у реч Дубравка.  

Ристићи живе од Бранимирове инвалидске пензије коју добија од Републике Србије и социјалне помоћи од 75 евра од косовских институција.

„Прво одвојимо за његове и моје лекове да имамо, после да платимо струју и на нас за живот што ни остане“, говори Дубравка. 

Иако им је тешко Ристићи верују да су направили добар избор што су децу предали Бранимировом брату и снаји који живе у Братиловцу код Косовске Каменице.

„Најтеже ми је увече кад легнем, чујем другу децу како зову мајку и оца а мене нема кој да позове. Тешко ми је али девер ми је обећао да ће моју децу да изведе на прав пут“, наставља причу Дубравка док нас испраћа до капије и поздравља се.

На само десетак метара од њихове куће живи Живка Стојановић. Заправо, ове две куће раздваја само зид. Старица нас  дочекује са осмехом. Ко ума да препозна прочитаће хиљаду туга које се крију иза тог смешка и погледа прозирно плавих очију.  

Питамо је за године, а она каже:

„Много синко прекарала баба преко овуј главу, не ме питуј за године не се сећам“.

Заједно са мужем и децом, по окончању рата 1999. године пребегла је из села, кућа јој је спаљена и срушена, а за имање не зна, вели да га сигурно обрађују Албанци.

Живка има четворицу синова живе у Београду и Куманову и каже да су се добро снашли, имају посао, раде. Има унуке и праунуке чак, неке је видела, неке није.

„ И не верујем да ће ги видим“, казује, а мајчинско срце стегла да је случајно суза не изда, искраде се из ока и клизне низ изборани образ.

 „Нека ги тамо“, процеди храбрећи себе, само мајка рђаво да не чује за њи… нека су ми добри, здрави и живи“.

Питамо је да ли је ко обилази?

„Комшије ми доодив, други кој?“, одговара кратко.

Хуманитарна организација „Мајка Девет Југовића“ из Народне кухиње уредно снабдева све становнике Новог Босца порцијама топле чорбе или каквог другог јела, а неретко се брине и о осталим њиховим потребама.

Тежак живот оставио је много трага на Живкином избораном лицу и кошчатим и нажуљалим рукама.

Као да је предосетила шта хоћемо да је питамо па каже:

„Добро сам, лекове користим, здравље како здравље, кад сам болна идем код лекара у Каменицу, ако има кој да ме вози укачи ме на кола, ако нема идем пешке, што да се прави, мора такој“.

Ово је реченица коју сви Бошчани изговарају, мирећи се ваљда са судбином која их је задесила. 

Каже нам да живом човеку много треба, а да је њој довољна баштица у којој је засадила од свега по мало.

„Тој ми је највећа разонода мори дете… сработам у башчу па улегнем у кућу, а она пуста остала, ништо не казује, а зидови нит се једу нит муабет чине.

Иван Миљковић

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close