Прва српска књижара отворена је у Новом Саду

У  Новом Саду је 2. јуна 1790. отворена прва књижара, чији је власник Емануел Јанковић набављао у Прагу књиге најзначајнијих светских писаца, на немачком и француском језику. У својој штампарији у Новом Саду штампао је каталог књига, први те врсте код Срба.

Прецизни подаци из биографије Емануила Јанковића до данас нису познати. Као година његовог рођења узима се 1758. а место рођења је Нови Сад, иако ће он сам доцније да тврди да је рођен у Србији, у Београду. То је било из истих оних разлога из којих је Доситеј својевремено говорио да је родом из Србије, да би тиме потцртао своју припадност српском национу.

Емануило је син Саве Јанковића богатог новосадског трговца и Саре, рођ. Милорадовић. Од шесторо њихове деце, познати су Емануил и Јован. Брат Јован је касније био угледни новосадски трговац, књижар, издавач и штампар. Основну школу Емануило је завршио у Новом Саду, а вероватно и средњу, и то протестантску.

На даље науке Јанковић је отишао у Немачку, на Универзитет у Халеу, где је уписао медицину. Ипак, медицина није представљала његов прави позив, она му је само пружала већу материјалну сигурност, док  је Јанковића више привлачила књига, њој се сав предавао у рационалистичком заносу тога доба. Поред мађарског и немачког, још као дечак могао је да се споразумева са својим вршњацима помало и на грчком и другим језицима. Током његовог школавања научио је руски, француски, латински и италијански, такође је познавао основе хебрејског језика.

Вероватно је био из имућније породице, пошто је распусте проводио путујући по Италији и Француској и тако научио језике тих земаља, што ће му после помоћи у његовом преводилачком раду. Био је успешан у свом научном раду, нарочито из области физике и математике. Јанковић није могао лако купити књиге и штампарију. Постоје одређена сведочанства да му је Доситеј Обрадовић помагао својом уштеђевином, као и бројни Јанковићеви пријатељи и суграђани. Имао је великих потешкоћа са дозволама за отварање штампарије. Он ипак објављује неколико књига без званичне дозволе, продаје их у својој књижари, можда и ван ње. Могуће је да имао прећутну сагласност наших власти јер им је обећао да ће књиге бити на немачком, мађарском или латинском језику, а не на српском.

Према истраживањима Васе Стајића постоји сведочанство да је објавио извод из једне немачке књиге Die Spietzruthen (Зашиљена шиба) и књигу која носи назив Die naturlich Tochter (Ванбрачна кћи).

 Од 1786. до 1789. године Јанковић се још више посветио издавању књига. Иако још није био прави издавач, тражио је и преводио рукописе, касније их припремајући за штампу. Јанковић одлази 1789. године у Беч где пише молбу да му се одобри оснивање штампарије у Београду и отварање књижаре. Желео је да допринесе ширењу националне културе и просвете. Међутим, то му државне власти нису одобриле јер се то противило ширењу германског духа. То је био један од главних разлога што није добио дозволу за отварање „ћириличне штампарије“ у Новом Саду.

Године 1788. Халско природњачко друштво, које и данас постоји, бира га за свога члана и он се од тада потписује: „натуре испитателнег дружества у Хали члан“. Иако је његово почетно опредељење био научни рад, Јанковић се опредељује за друго занимање и 1789. године се враћа кући са намером да отвори прву српску штампарију. Набавио је штампарију у Лајпцигу, добио подршку од свог народа и митрополита Стратимировића, и у Новом Саду уз штампарију отворио је и једну књижару, са каталогом књига и слика. Јанковић је 1790. године отворио ову европску књижару која се налазила у близини Каулицијеве књижаре-књиговезнице, на углу Дунавске и данашње Змај-Јовине улице. У књижари су се налазиле књиге на њемачком и француском језику као и музикалије и часописи. О угледу ове књижаре сведочи и првокласни Каталог својствен отменој Европи.

Међутим, није смео да штампа књиге на српском и румунском језику, јер је монопол над штампањем српских књига имао штампар Курцбек у Бечу. Курцбек је за то добио дозволу од Јосифа II и он се показао као главни Емануилов непријатељ. На крају ће му он коначно и стати на пут и осујетити намеру 1890. године, када се гаси штампарија у Новом Саду. Уз рад на штампању књига, Емануило је почео преводити драме са немачког и италијанског језика на српски, а написао је и један научни трактат.

Повезани чланци

Back to top button