Ред музике ред информација је најбоља комбинација за радио, само једно од та два није довољно

Иако се очекивало да ће дигитално доба и нови начини комуникације у медијском простору заувек ућуткати радио, то се, на срећу, није догодило нити има изгледа да ће се у будућности догодити, јер је радио људима потребан, слуша се и увек ће имати своје слушаоце, каже  Зоран Станковић, дугогодишњи уредник и водитељ на програму РТВ Грачаница.  

Прво новинарско искуство стекао је у Радио Приштини. Када је почео самостално да води и уређује емисије из области здравства почео је рат. Тада се све променило. На Косово улази КФОР, почиње агонија и отворени прогон Срба. Српски језик је протеран из тадашњег медијског простора који полако запоседају Албанци. У таквој атмосфери хаоса и општег лудила Станковић долази у новоосновану Радио Грачаницу. Њој остаје веран и данас радећи у радијском али и телевизијском програму који је пре пар година покренут на овом медију. Тврди да „посао на радију осећа и доживљава на прави начин а да телевизијски једноставно ради“.

Станковић је пристао да, поводом Светског дана радија, који се од 2011. године обележава 13. фебруара, буде гост рубрике „Ризница лица“ и са читаоцима подели успомене које га вежу за овај медиј.

• Зашто је радио као медиј данас на Косову запостављен? Програмски садржај се углавном своди на пуко преношење информација или музичку МП3 листу. Радијске емисије, разговори са гостима у студију, репортаже, широк спектар аудио формата које овај медиј може да пружа, једноставно је утихнуо?  

Садржај радио програма увелико се свео на плеј листе и информативне формате. Неки нови услови живота допринели су томе у великој мери. Пре свега, коришћење мобилних телефона. Ипак, мислим да је, бар када је Радио Грачаница у питању, то само тренутно стање. Моје су претензије да вратимо гостовања, односно радијска ћаскања која су потпуно другачија него телевизијска. Да вратимо неке од лепих ауторских емисија, као што су “Песмарица“ у којој смо неговали традицију, обичаје и стару изворну песму, “Са свих страна“ где смо укључивали колеге из других градова, Час историје итд. Имали смо ето и едукативни програм, па чак и дечји. Ја сам оптимиста и мислим да ће то све поново да буде на нашем програму. Радио се слуша и увек ће имати своје слушаоце и то не само оне који желе само музику на радију и управо због њих те емисије, као и неке нове треба вратити. Лично мислим да радио сада захтева кратке форме, па ће се радити и на томе.

• Сећаш ли се својих почетака?

 Наравно. Почеци се никад не заборављају. Мој почетак је био, најпре у ТВ Приштина где сам се задржао само месец дана, па сам због непредвиђених околности наставио у Радио Приштини. Први пут сам се сусрео са новинарством, нисам ништа знао о томе. Али опет, некако сам од малих ногу волео водитељски посао и као да сам се нашао на свом терену. Први чланак који сам написао морао сам да украдем из неког часописа, односно да покупим шаблон јер нисам знао ни како се пише новинарски текст. Затим сам много радио на терену, Приштину сам прошао уздуж и попреко, тада се на задатак у граду није ишло аутомобилом. Након неког времена специјализовао сам се за праћење здравства, захваљујући уредници Тањи Карапанџић која ми је била нека врста ментора и када је она отишла у пензију наследио сам њене емисије „Лекар у вашем дому“ и „Викенд магазин“. То је трајало до рата.

• Да ли си још увек у контакту са колегама из бивше Радио Приштине?

 Јесам са доста њих. Када је у питању Радио Приштина, веома мали број се задржао у РТВ Грачаници или ТВ Мост и углавном су сви расељени широм целе Србије. Срећом, захваљујући друштвеним мрежама сви смо некако успоставили контакт. Радио Приштина је имала велики број новинара, толико колико сада нема једна већа телевизија. Зато је и програм био садржајан и свако је могао да се концентрише на то да своју емисију или прилог што квалитетније припреми. Мој уредник, уредник Јутарњег програма био је Драган Станојевић, човек који је имао диван глас за јутарње емисије и радио је јако лепе репортаже, данас се више не бави овим послом, али памтићу га као доброг уредника увек приступачног и сада смо у контакту. Дарко Мирковић који је радио спорт и са којим сам се највише дружио, сада је у РТК 2, а Сандра Цвијановић једна од драгих колегиница је на Радију 202, готово о сваком знам бар где је. Неки на жалост више нису са нама.

• Причаш ли анегдоте с посла деци? Да ли она могу да схвате колико је нама тада значио радио и какaв је то медиј био у односу на неку другу врсту медија и друштвени мрежа које nam je  донело дигитално доба?

Данашња деца то не могу да схвате јер су углавном фокусирана на визуелне садржаје. Радио чују у неким ситуацијама, али га чак и не региструју. Млађим генерацијама чак ниједна врста музике не одговара, ни народна, ни забавна, ни поп, ни рок, слушају неке песме у којима се исти ритам или иста фраза понавља бесконачно. Моје млађе дете је прилично заинтересовано за приче из прошлости и занимају је нека прошла времена, тако да имам прилике да по нешто и испричам. Мислим да ће ова генерација посветити пажњу овој врсти медија тек после тридесете године, када буду зрели и када буду обраћали више пажње на садржину.

• Када би могло да се време врати уназад, да ли би опет био новинар на радију?

Најрадије бих да могу да вратим време и нешто променим, па да наставим тамо где сам стао. Да не буде рата и да наставим да се бавим здравством. Имали смо јако добру сарадњу са свим клиникама, знао сам све што се на подручју медицине дешавало у целој покрајини. Ако бих враћао време од 1999. године на овамо, онда сам имао неколико избора, па можда бих се радије посветио праву. Ипак, не кајем се, волим овај посао, али и не само посао, већ и Радио Грачаницу коју сви ми запослени третирамо некако као своју другу кућу. Било је и лоших и лепих дана, али она је обележила један велики период мог живота. Својој деци, иако бих имао много тога да их научим у овом послу, никада не бих препоручио ово занимање јер је превише стресно. Родитељи обично нагињу ка томе да их деца наследе у занимању, међутим, мени то није жеља.

• Радију нису прорицали блиставу будућност, чак је најављивано и да ће нестати као медиј. Међутим, на срећу, показало се другачије. 

Радио ће увек имати будућност. Можда технички не радио овакав за какав данас знамо, с обзиром да се појављује све више интернет радија, али радио програм да. За сада, радио ће трајати још дуго. Радио је људима потребан. Ред музике, ред информација је једна идеална комбинација. Само једно од та два није довољно. Радио се слуша док путујете, док радите у кући, док пијете кафу у дворишту. Много је ситуација у којима радио одиграо важну улогу. Увек кажем колегама да обрате пажњу када је јесен и када се спрема зимница, тада смо посебно слушани. И да додам оно што је најбитније за нас овде, радио се слуша када је, не дај Боже, нека лоша безбедносно-политичка ситуација. У време бомбардовања, у време погрома 2004., у време честих нестанака струје, радио је одиграо веома важну улогу.  Овај медиј трајаће можда и дуже од телевизије.

И. Миљковић