Red muzike red informacija je najbolja kombinacija za radio, samo jedno od ta dva nije dovoljno

Iako se očekivalo da će digitalno doba i novi načini komunikacije u medijskom prostoru zauvek ućutkati radio, to se, na sreću, nije dogodilo niti ima izgleda da će se u budućnosti dogoditi, jer je radio ljudima potreban, sluša se i uvek će imati svoje slušaoce, kaže  Zoran Stanković, dugogodišnji urednik i voditelj na programu RTV Gračanica.  

Prvo novinarsko iskustvo stekao je u Radio Prištini. Kada je počeo samostalno da vodi i uređuje emisije iz oblasti zdravstva počeo je rat. Tada se sve promenilo. Na Kosovo ulazi KFOR, počinje agonija i otvoreni progon Srba. Srpski jezik je proteran iz tadašnjeg medijskog prostora koji polako zaposedaju Albanci. U takvoj atmosferi haosa i opšteg ludila Stanković dolazi u novoosnovanu Radio Gračanicu. Njoj ostaje veran i danas radeći u radijskom ali i televizijskom programu koji je pre par godina pokrenut na ovom mediju. Tvrdi da „posao na radiju oseća i doživljava na pravi način a da televizijski jednostavno radi“.

Stanković je pristao da, povodom Svetskog dana radija, koji se od 2011. godine obeležava 13. februara, bude gost rubrike „Riznica lica“ i sa čitaocima podeli uspomene koje ga vežu za ovaj medij.

• Zašto je radio kao medij danas na Kosovu zapostavljen? Programski sadržaj se uglavnom svodi na puko prenošenje informacija ili muzičku MP3 listu. Radijske emisije, razgovori sa gostima u studiju, reportaže, širok spektar audio formata koje ovaj medij može da pruža, jednostavno je utihnuo?  

Sadržaj radio programa uveliko se sveo na plej liste i informativne formate. Neki novi uslovi života doprineli su tome u velikoj meri. Pre svega, korišćenje mobilnih telefona. Ipak, mislim da je, bar kada je Radio Gračanica u pitanju, to samo trenutno stanje. Moje su pretenzije da vratimo gostovanja, odnosno radijska ćaskanja koja su potpuno drugačija nego televizijska. Da vratimo neke od lepih autorskih emisija, kao što su “Pesmarica“ u kojoj smo negovali tradiciju, običaje i staru izvornu pesmu, “Sa svih strana“ gde smo uključivali kolege iz drugih gradova, Čas istorije itd. Imali smo eto i edukativni program, pa čak i dečji. Ja sam optimista i mislim da će to sve ponovo da bude na našem programu. Radio se sluša i uvek će imati svoje slušaoce i to ne samo one koji žele samo muziku na radiju i upravo zbog njih te emisije, kao i neke nove treba vratiti. Lično mislim da radio sada zahteva kratke forme, pa će se raditi i na tome.

• Sećaš li se svojih početaka?

 Naravno. Počeci se nikad ne zaboravljaju. Moj početak je bio, najpre u TV Priština gde sam se zadržao samo mesec dana, pa sam zbog nepredviđenih okolnosti nastavio u Radio Prištini. Prvi put sam se susreo sa novinarstvom, nisam ništa znao o tome. Ali opet, nekako sam od malih nogu voleo voditeljski posao i kao da sam se našao na svom terenu. Prvi članak koji sam napisao morao sam da ukradem iz nekog časopisa, odnosno da pokupim šablon jer nisam znao ni kako se piše novinarski tekst. Zatim sam mnogo radio na terenu, Prištinu sam prošao uzduž i popreko, tada se na zadatak u gradu nije išlo automobilom. Nakon nekog vremena specijalizovao sam se za praćenje zdravstva, zahvaljujući urednici Tanji Karapandžić koja mi je bila neka vrsta mentora i kada je ona otišla u penziju nasledio sam njene emisije „Lekar u vašem domu“ i „Vikend magazin“. To je trajalo do rata.

• Da li si još uvek u kontaktu sa kolegama iz bivše Radio Prištine?

 Jesam sa dosta njih. Kada je u pitanju Radio Priština, veoma mali broj se zadržao u RTV Gračanici ili TV Most i uglavnom su svi raseljeni širom cele Srbije. Srećom, zahvaljujući društvenim mrežama svi smo nekako uspostavili kontakt. Radio Priština je imala veliki broj novinara, toliko koliko sada nema jedna veća televizija. Zato je i program bio sadržajan i svako je mogao da se koncentriše na to da svoju emisiju ili prilog što kvalitetnije pripremi. Moj urednik, urednik Jutarnjeg programa bio je Dragan Stanojević, čovek koji je imao divan glas za jutarnje emisije i radio je jako lepe reportaže, danas se više ne bavi ovim poslom, ali pamtiću ga kao dobrog urednika uvek pristupačnog i sada smo u kontaktu. Darko Mirković koji je radio sport i sa kojim sam se najviše družio, sada je u RTK 2, a Sandra Cvijanović jedna od dragih koleginica je na Radiju 202, gotovo o svakom znam bar gde je. Neki na žalost više nisu sa nama.

• Pričaš li anegdote s posla deci? Da li ona mogu da shvate koliko je nama tada značio radio i kakav je to medij bio u odnosu na neku drugu vrstu medija i društveni mreža koje nam je  donelo digitalno doba?

Današnja deca to ne mogu da shvate jer su uglavnom fokusirana na vizuelne sadržaje. Radio čuju u nekim situacijama, ali ga čak i ne registruju. Mlađim generacijama čak nijedna vrsta muzike ne odgovara, ni narodna, ni zabavna, ni pop, ni rok, slušaju neke pesme u kojima se isti ritam ili ista fraza ponavlja beskonačno. Moje mlađe dete je prilično zainteresovano za priče iz prošlosti i zanimaju je neka prošla vremena, tako da imam prilike da po nešto i ispričam. Mislim da će ova generacija posvetiti pažnju ovoj vrsti medija tek posle tridesete godine, kada budu zreli i kada budu obraćali više pažnje na sadržinu.

• Kada bi moglo da se vreme vrati unazad, da li bi opet bio novinar na radiju?

Najradije bih da mogu da vratim vreme i nešto promenim, pa da nastavim tamo gde sam stao. Da ne bude rata i da nastavim da se bavim zdravstvom. Imali smo jako dobru saradnju sa svim klinikama, znao sam sve što se na području medicine dešavalo u celoj pokrajini. Ako bih vraćao vreme od 1999. godine na ovamo, onda sam imao nekoliko izbora, pa možda bih se radije posvetio pravu. Ipak, ne kajem se, volim ovaj posao, ali i ne samo posao, već i Radio Gračanicu koju svi mi zaposleni tretiramo nekako kao svoju drugu kuću. Bilo je i loših i lepih dana, ali ona je obeležila jedan veliki period mog života. Svojoj deci, iako bih imao mnogo toga da ih naučim u ovom poslu, nikada ne bih preporučio ovo zanimanje jer je previše stresno. Roditelji obično naginju ka tome da ih deca naslede u zanimanju, međutim, meni to nije želja.

• Radiju nisu proricali blistavu budućnost, čak je najavljivano i da će nestati kao medij. Međutim, na sreću, pokazalo se drugačije. 

Radio će uvek imati budućnost. Možda tehnički ne radio ovakav za kakav danas znamo, s obzirom da se pojavljuje sve više internet radija, ali radio program da. Za sada, radio će trajati još dugo. Radio je ljudima potreban. Red muzike, red informacija je jedna idealna kombinacija. Samo jedno od ta dva nije dovoljno. Radio se sluša dok putujete, dok radite u kući, dok pijete kafu u dvorištu. Mnogo je situacija u kojima radio odigrao važnu ulogu. Uvek kažem kolegama da obrate pažnju kada je jesen i kada se sprema zimnica, tada smo posebno slušani. I da dodam ono što je najbitnije za nas ovde, radio se sluša kada je, ne daj Bože, neka loša bezbednosno-politička situacija. U vreme bombardovanja, u vreme pogroma 2004., u vreme čestih nestanaka struje, radio je odigrao veoma važnu ulogu.  Ovaj medij trajaće možda i duže od televizije.

I. Miljković