Šafran: Cvet zagonetnog izgleda i duge istorije

Cvetovi divljeg šafrana u ovo doba godine mogu se pronaći na mnogim proplancima i osunčanim mestima na rubu šume. Ne rastu svuda, već na određenoj nadmorskoj visini. Cvet nežno ljubičaste boje izbija iz lukovice. U novobrdskoj krivoj reci biljku zovu ciganska kočuma.

Evo šta zvanična nauka govori o ovom cvetu.

Šafran (lat. Crocus sativus; vernus) je višegodišnja biljka, lukovica. Iz njenog cveta se dobija začin.  Živopisni grimizni žigovi (stigme) i stubići (stilovi), zvani končići ili niti, sakupljaju se i suše radi upotrebe kao začina i sredstva za bojenje hrane.

Šafran, već dugo među najskupljim začinima po masi na svetu, verovatno je prvi put uzgojen u Grčkoj ili nedaleko od ove zemlje.

Lagano se raširio u većem delu Evroazije, a kasnije je donet u delove Severne Afrike, Severne Amerike i Okeanije.

Biljka može dostići visinu do 30 cm. Nema pravoga stabla. Šest latica cveta, zajedno sa dva uska listića, rastu iz podzemne gomoljaste lukovice.

Cvetovi inače izrastaju između listova, s dugom cevi i zvonasto rastvorenom krunom od šest jednakih listića; ljubičasti su, žućkasti ili ružičasti.

Tučak je kod svih šafrana zlatno-narandžaste boje i, najčešće, nadvisuje istobojne prašnike. Na vrhu tučka nalazi se stigma, žig čiji je zadatak da prihvata polenova zrnca. Osušeni žigovi se, pored upotrebe kao začin i za spravljanje boja za bojadisanje namirnica (posebno kolača), koriste i u medicini. U većoj meri, šafran je otrovan.

Šafran se najviše proizvodi u Iranu kome pripada približno 90% svetske proizvodnje ove biljke. 

.