Sevce – iz najvećeg sela Sirinića odlazi se trbuhom za kruhom
Sa blizu 350 srpskih domova i nešto više od 1000 stanovnika, Sevce s razlogom nosi epitet najvećeg sela u sirinićkoj župi. Na bogatu istoriju meštani su posebno ponosni.
Tamo gde izvire Lepenac, na 1200 metara nadmorske visine, ugnezdilo se Sevce, a Šara se natkrilila nad njim kao majka pod svojim skutom koja želi dete da zaštiti od svake nedaće pa i od sebe same. Najveće selo u sirinićkoj župi ponosno je i na svoju bogatu prošlost.
„Sevce se pominje još u srednjem veku, najpre kao Selce, kasnije je, verovatno pod uticajem ovdašnjeg dijalekta, nazvano Sevce. Selo se prvo pominje u dvema srednjevekovnim poveljama cara Dušana. Jedna je arhanđeoska povelja u kojoj se navodi da je selo Svetoarhanđeoski metoh, misli se na manastir Svetih arhangela kod Prizrena. Druga povelja u kojoj se Sevce pominje donesena je na saboru u Krupistima, maja 1355. godine. U njoj je car Dušan dao zbirni popis svih poseda hilandarskih u srpskim zemljama“, priča doktor istorijskih nauka iz Štrpca, Srđan Mladenović.
Dodaje da se Sevce takođe pominje i u Turskom popisu iz 1455. godine u kome je zapisano da je selo imalo 86 kuća, dok ih je Štrpce u to vreme brojalo jedva 65.
Ovo nije jedini izvor koji svedoči o starini sela.
„U popisu prizrenskih hasova iz 1551. godine navodi se da je u Sevcu bilo 108 kuća i da je ono plaćalo čak 11.000 akči poreza. Kada se govori o turskom oporezivanju, onda treba istaći da je veličina poreza govorila o ekonomskoj moći jednog kraja. Znači, ako je jedno selo davalo 11.000 akči turskom sultanu na ime poreza, onda je to bilo „jako“ selo, jer je u pitanju ogroman novac“, priča Mladenović.
Ističe i da Sevce pominje srpski konzul, koji je u 19. veku službovao u Prištini koja je u to vreme bila deo turske imperije. On u svojim beleškama uredno zapisuje da u selu ima 140 kuća.
Selo sa dve „žive crkve“
U selu postoje dve stare crkve, jedna je posvećena Svetom Atanasiju i sagrađena je na brdu iznad naselja, a druga je niže i posvećena je Svetom Nikoli.
Na ovoj potonjoj se na spoljašnjem bočnom zidu nalazi uzidan kamen sa uklesanom Davidovom zvezdom. Niko od meštana ne ume da objasni odakle na crkvi ovo jevrejsko znamenje.
Istoričar Srđan Mladenović kaže da postoji predanje o tome da su žitelji Sevca nekada bili deo turskih pomoćnih trupa, takozvane derbendžije, odnosno čuvari klanaca.
Turci su za obezbeđivanje ugroženih puteva na prevojima u tesnacima i šumskim predelima koristili lokalno stanovništvo da čuva takve prolaze. Derbendžije su zbog toga uživale povlastice. Jedan takav put vodio je baš kroz Sevce, priča Mladenović.
„Sasvim je moguće da je jedan od tih karavana bio jevrejski i da su ih derbendžije presrele i oslobodile ih nameta, koji suTurci zahtevali za prolaz ovuda. U znak zahvalnosti moguće je da su Jevreji dali novac za obnovu crkve. Kamen sa Davidovom zvezdom koji je uzidan u crkveni zid verovatno ima veze sa takvim događajem“, pretpostavlja istoričar.
Na Ognjenu Mariju, Lepenac odnosio sve pred sobom
Starina Vesko Samardžić (77) iz susednog Jažinca, priseća se da je nekada Lepenac bio neukrotiv. Jednom se, veli, na praznik Ognjene Marije „sazdade crni oblak“ te je reka toliko nadošla da je nosila sve pred sobom. Svinje, živinu i drugu marvu su, priseća se deda, meštani Sevca i Jažinca iz reke vadili. Priča deda i o vremenima kada se u župi mnogo lepše živelo i kada je među ljudima bilo više poštovanja i razumevanja. Njegov otac je govorio, a imao je dar da vidi buduće događaje, da će doći vreme kada će u kući dvoje živeti, jedno drugo neće trpeti. A on je, kaže rođen u kući gde je u zajednici živelo čak 67 duša, i opet se moglo i steklo za sve u porodici.
Pečalba u jednom smeru
Sevce danas broji bezmalo 350 srpskih domova sa nešto više od 1000 stanovnika. Ovaj broj se, na žalost menja jer mladi u potrazi za poslom odlaze.
„Ja pamtim da je naše selo 1975. godine imalo 17. 000 grla ovaca. Svako domaćinstvo je imalo stado i krupne i sitne stoke. Sad mladi neće da rade poljoprivredu. Još dvojica, trojica nas je ostala u selu koji držimo stoku. Nema pet krava u selu, a ovce, daj Bože da ima sto komada, ma, ni toliko nema“, priča Milivoje Milosavljević.
Dobro držeća starina polako gazi devetu deceniju života, letos je napunio je 81 godinu, ali mladima ne pusta put. Po prohladnom jesenjem danu, negde oko podneva dogonio je krave sa ispaše.
U Sevcu su stočarstvo i zemljoradnja bila primarna zanimanja. Danas nije tako. Možda će se ovakvo stanje jednog dana i promeniti u korist poljoprivrede i stočarstva ali u selu nisu veliki optimisti.
Na pitanje čime se bavi, 54-godišnji Srećko Đorđević kroz šalu kaže da troši očeve pare jer je bez posla. Otac mu je, veli, radio u inostranstvu pa je dovoljno zaradio za sve.
„Šta ću kad nemam nikakva primanja, nemam stalno zaposlenje. Nije zato što neću da radim, već nemam gde. Eto, kažem vam živim od očeve milostinje“, brani se Srećko.
Golublji most
Na ulazu u selo nalazi se most koji meštani nazivaju Golublji. Ovde i dalje živi predanje koje govori da je nekada, kada se devojka udaje za momka iz drugog sela, važilo pravilo da je rodbina doprati do tog mosta i preda mladoženji i njegovoj familiji.
Dok u šali izgovara dobro poznate Šantićeve stihove „sunce tuđeg neba neće vas grijat ko što ovdje grije“, ozbiljnim tonom kaže da nema nameru da ode iz sela iako je bez posla još od 2011. godine.
Većina mlađih Sevčana odlaze iz sela, neki se i vrate ali mnogo više je onih sa kartom u jednom smeru.
„Ovde nema posla. Kad je zimska sezona u Ski centru na Brezovici, neki naši odavde privremeno se zaposle, a kad se sezona završi, ništa drugo im ne preostaje, nego da pakuju kofere i idu u pečalbu, Kopaonik, Kragujevac, Beograd i dalje, gde god se traži radna snaga“, govori mlađi čovek.
U ovdašnjoj osmogodišnjoj školi broj dece se iz godine u godinu smanjuje. Meštani ipak veruju da se selo neće ugasiti.
Bog na kraju ipak uređuje stvari, s čvrstom verom govore i dodaju da niko tačno ne može da zna šta nosi dan, šta noć i šta će sutra biti.
Imaju čvrstu veru i nadu da će selo opstajati i trajati, ko što je opstajalo i trajalo u minulim vekovima i pod mnogim osvajačima. Sve što je na silu uzeto mora da se vrati, takav je, vele mudri i iskusni gorštaci, zakon prirode. Sve teži da se vrati u svoje prirodno stanje čak i ova pitka planinska voda koju silom guraju u cevi i grade mini hidro centrale. Sve će to kad tad doći na naplatu, tvrde Sevčani.
M.B.
