Skupština u Borku i formiranje Paviteljstvujuščeg sovjeta serbskog

Na skupštini ustaničkih starešina u Borku 28. avgusta 1805. godine doneta je odluka o osnivanju Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog kao centralnog organa vlasti u ustaničkoj Srbiji.

Među pojedinim ustaničkim i nahijskim starešinama vladala je težnja da se njime donekle ograniči Karađorđeva vlast.

Posle pobede na Ivankovcu, Karađorđe je zakazao sastanak narodne skupštine u selu Borku na kome je trebalo je da se udare prve osnove vlasti u oslobođenim krajevima. Zastoj ustaničkih operacija omogućio je da se na toj skupštini, uz starešine, okupi veliki broj naroda iz svih nahija, tako da je skupštinskih učesnika bilo više od hiljadu.

Na skupštini se raspravljalo o sakupljanju danka, o nabavci vojnih potreba, o isplaćivanju vojnika-najamnika, o boljem uređenju vlasti i sudova, o popravci srušenih crkava i manastira, o zavođenju i uređenju pošta, i o drugim narodnim potrebama.

Najvažniji zaključak skupštine u Borku jeste odluka da se osnuje „Sovjet“ koji se sastoji iz jednog predsednika, 12 članova i jednog sekretara, koji će na sebe preuzeti brigu oko uređenja sudova, suditi u većim delima, urediti policijske i administrativne vlasti i izdavati potrebne uredbe. Skupština je izabrala prvih šest savetnika, a za predsednika Saveta postavljen je prota Mateja Nenadović. Po naredbi Karađorđevoj, Savet se instalirao u manastiru Voljavči, y Rudničkoj nahiji.

Što se tiče izbora savetnika za nahije koje nisu bile u Savetu zastupljene, određeno je da se za svaki okrug održe posebne okružne skupštine, sastavljene iz „buljukbaša, kaluđera, popova, kmetova i od prostog naroda“ koje će izabrati „najboljega i najpravdoljubijega čoveka, „u kome ima poverenje“, pa će ga uputiti u Savet. Narod će mu dati i potrebno punomoćstvo za ulazak u Savet, sa potpisima svih koji su ga birali, i on će stupiti u dejstvo tek kad se zakune.

Praviteljstvujušči sovjet serbski bio je jedan od centralnih organa vlasti u ustaničkoj Srbiji, osnovan 15. avgusta 1805. na narodnoj skupštini u Borku, u vreme Prvog srpskog ustanka. Jedan od osnivača je bio prota Mateja Nenadović, dok je na njegovom postavljanju radio Boža Grujović, profesor istorije prava na univerzitetu u Harkovu.

Stvaranje Sovjeta je bio izraz potrebe oslobodilačke borbe srpskog naroda, tadašnjih suprotnosti političke borbe, spoljnopolitičkih uticaja i borbe velikih sila oko ustaničke Srbije. Da bi sprečio propast ustanka, Božidar Grujović je predložio osnivanje Praviteljstvujušeg sovjeta koji je osnovan na skupštini u Borku avgusta 1805. Karađorđe je dao pristanak za njegovo osnivanje, želeći da mu on pomogne u rešavanju složenih problema vojnoorganizacionog i spoljnopolitičkog karaktera. Jedan deo vojvoda je shvatio da Sovjet može biti dobra opozicija protiv Karađorđa.

Sovjet je bio neka vrsta vlade i imao je izvršnu i zakonodavnu vlast, što je Grujović posebno naglašavao. Kao centralni organ vlasti objedinjavao je napore ustanika i doprinosio je da se sa uspehom razvija oslobodilačka borba. Stvarao je osnovne uslove za brži ekonomski, društveni i kulturni razvoj Srbije.

Načalni praviteljstvujušči sovjet narodni, po nacrtu Grujovića, sastojao se od 12 izabranih predstavnika 12 nahija. Imao je svog predsednika koji se birao svakog meseca među 12 predstavnika. Predviđeno je bilo 6 popečitelja koji su se isto kao i predsednik birali između članova: za vojsku, finansije, pravdu, prosvetu i crkvu, inostrane i unutrašnje poslove, te i jedan sekretar. Popečitelji su uvedeni tek 1811. Prvo sedište je bilo u manastiru Voljavči ispod planine Rudnik, a posle kratkog vremena u manastiru Bogovađi. U to vreme po nahijama se organizuju magistrati (sudovi) da sude i svršavaju nahijske poslove.

 Za boravka u Bogovađi stvoren je i sopstveni pečat: grb Srbije, krst sa 4 ocila i grb drevne Tribalije (jedan od starih naziva za Srbiju), pod krunom veprova glava sa strelom zabodenom u čelo. Između ova dva grba nalazi se krin, ispod grbova godina 1804, a okolo natpis: Praviteljstvujušči sovjet serbski.