Slepi pesnik koga su nazivali srpskim Homerom

Filip Višnjić, slepi pesnik-guslar, Srbin iz Bosne, koji je opevao sve značajnije događaje iz Prvog srpskog ustanka umro je 29. decembra 1835. Godine.  Vuk Karadžić je 1815. godine zapisao mnoge njegove pesme, među kojima su najpoznatije “Početak bune na dahije” i “Boj na Mišaru”.

Višnjić je još kao dete oslepeo je od velikih boginja, pa je kao slepac naučio da svira i peva uz gusle. Pevao je najpre tuđe pesme, a kasnije je ispevao 13 originalnih i istorijski veoma tačnih pesama.

Rođen je oko 1767. u Trnovi na Majevici od oca Đorđa Vilića i majke Marije Višnje. Rano je ostao bez oca, pa se njegova majka oko 1771. Preudala. U osmoj godini života oko 1775. preležao je velike boginje, od kojih je oslepeo i ostao rošava lica. Onako slep često je posećivao rodno Trnovo. Nova nesreća snašla ih je avgusta 1787, kada su u Trnovo u posetu Vilićima došla dva zvornička bega. Turci su nasrnuli na žene, pa su Vilići ubili oba bega. Turci su u osvetničkom pohodu pobili sve stričeve Filipa Višnjića.

Tih godina mu je umrla i majka. Veoma rano je pokazao pesnički dar. Kao slepac brzo je naučio da svira i peva uz gusle. Najpre je pevao pesme kakve je čuo, a brzo bi pamtio svaku pesmu, koju bi čuo. Zarađivao je pevajući uz gusle, mnogo je putovao i posećivao mnoga mesta. Slušaoce je privlačio uverljivošću i žarom svoje pesme. Najpre je kao mlad guslar obilazio samo najbliža sela, a onda se ohrabrio i krenuo dalje sve do Banja Luke. Pevao je samo ono što je čuo od drugih pevača, a sam se do Prvoga srpskog ustanka nije usuđivao da speva novu pesmu.

Za vreme putovanja mnogo je slušao i o turskim vođama iz tih krajeva i o tome kako narod ocrtava njihov karakter. Drugo Filipovo putovanje bilo je od Međaša i Bijeljine, Lopara, Tuzle, Maglaja, Travnika, Busovače, Visokoga do Sarajeva. Zadržavao se u mnogim selima između gradova na tom putu i u njima pevao na guslama. Nakon toga putovao je uz Drinu, preko Tare i Pive i kroz Crnu Goru do Skadra. Tokom toga putovanja upoznao je i od naroda saznao karakterne crte turskih paša i kapetana, koji će kasnije biti opevani u njegovim pesmama. Kao slepcu gusle su mu predstavljale način da se prehrani. Izgleda da je jednom imao neki težak okršaj sa Turcima, jer mu je levo uho bilo od pola na dole odsečeno, a imao je i brazgotinu preko obraza, a mali prst i prstenjak desne ruke su mu bili osakaćeni.

Kada je imao 31. godinu oženio se devojkom Nastom iz Mrtvice i sa njom je imao šestoro dece, ali samo dvoje je bilo živo do 1817. Za vreme Prvog srpskog ustanka ustanicima su 1809. prišli i srpski seljaci iz Semberije i Ivo od Semberije.

Međutim, nakon srpskog poraza 1809. na Kamenici kraj Niša ustanici su bili primorani da napuste Semberiju i odu u izbeglištvo u Srbiju. Filip Višnjić i Ivo Knežević su tada prešli Drinu i nastanili su se u Mačvi.

Filip je u Mačvi smestio svoju porodicu i krenuo je sa guslama po Srbiji od Šapca, Beograda, Užica, Loznice, Lešnice, Uba, Boleča, Grocke, Rudnika, Čačka, Kraljeva i Kragujevca. Gudio je i pevao pred mnogim srpskim vojvodama.

Našao se 1810. u Loznici u vreme kada su deset puta jače turske snage opsedale Loznicu, a u opsadi su se našli Anta Bogićević, Miloš Pocerac i Bakal Milosav. U pomoć Loznici došao je tada Karađorđe Petrović sa Lukom Lazarevićem, Stojanom Čupićem, Lazarom Mutapom i Cincar Jankom. Svojom pesmom bodrio je ustanike da odbrane Loznicu.

Nakon propasti Prvog srpskog ustanka prešao je 1813. u Srem i nastanio se u selu Grku (danas Višnjićevo).25) Tu je sebi sagradio kolibu i primao slušaoce i pevao im.

Kada mu je umrla supruga Filip se preselio kod rođaka Manojla Radišića. U Grku je provodio zime, a po lepom vremenu je putovao širom Srema, Bačke, Banata i Slavonije. Zimi bi se u Grku gotovo svako veče okupljali ljudi da ga slušaju. Primio ga je 1816. mitropolit Stefan Stratimirović.

Vuk Stefanović Karadžić, Lukijan Mušicki i Jernej Kopitar shvatili su da je on pesnik izuzetne vrednosti. Vuk Karadžić se prvi put sreo sa Filipom 1815. Kada je Jerneju Kopitaru pokazao Filipove pesme o Prvom srpskom ustanku Kopitar je uočio njihovu originalnost i koliko se odvajaju tematikom i kvalitetima od starih junačkih narodnih pesama, pa se zainteresirao za Filipa, njegove pesme i biografiju.

Vuk je zbog toga pisao Lukijanu Mušickom i molio ga je da od Filipa prepiše još pokoju pesmu i da sazna njegove biografske podatke. Lukijan Mušicki je nakon toga pozivao Filipa Višnjića da posećuje manastir Šišatovac, u kome je Lukijan bio arhimandrit.

Lukijan Mušicki se sprijateljio sa Filipom Višnjićem i nazivao ga je čiča-Filip. Filip je nekoliko puta bio u Šišatovcu.

Umro je u Grku 1834. godine.

Poetsko delo Filipa Višnjića čini 13 originalnih pesama iz Prvoga srpskog ustanka i 4 stare prerađene pesme.Bilo je to ukupno oko 5.000 stihova. Njegove pesme obiluju mnoštvom istorijski tačnih podataka. U njegovim pesmama nalazi se 320 identifikovanih ličnosti i mesta. Što se tiče bitnih stvari u pesmi sve je bilo tačno i tu se nije služio pesničkom slobodom da iskrivi istoriju.

U pesmama se nalazilo obilje podataka, koje je mogao da dobija samo iz prve ruke, ali i da proverava prolazeći kroz sela opisana u pesmama.

Od trinaest pesama deset pesama je bilo sa temama iz Podrinja, i po jedna sa temom iz Užica i sa temom iz Šumadije. Najviše tema bilo je iz Podrinja, jer se tu nastanio za vreme Prvog srpskog ustanka.