Средска, празне куће, пусто село, успомене живе

Све до 1999. године живот у Средској делио се на зиму и лето. Зими, када услови живота нису тако лаки, из засеока се треба помучити да се оде до лекара, продавнице, у школу. На лето, сва села и сви засеоци пуни су омладине, природа је најбогатија и најлепша, у Бистрици се хладе пиво и лубенице, а поред реке организују излети. Свако ко би само једном дошао или провео лето у Средској, увек би се поново враћао.

Овако је било осамдесетих и деведесетих…

Kада из града и живота у солитеру дођеш код бабе и деде у Средску, суочиш се са неким сасвим другачијим начином живота. Ипак, ниједног тренутка нико се није предомишљао и свако од гостију из града био је чврсто одлучан да баш цео распуст проведе у старим кућама турске градње са чардацима, свакодневно носећи у кантама и балонима воду са изворске чесме или сеоског бунара јер воду ове куће нису имале.

На путу до извора често се дешавало, да се наиђе на змију опружену на стази. Уколико се баш крене у истраживање по околним брдима, ливадама и пашњацима, ни видети медведа није било немогуће. Боравити у Средској значило је авантуру. Значило је да можеш да доживш да се погледаш, очи у очи, са медведом, вуком, лисицом, дивљом мачком. За све оне који су лето проводили код баба и деда у у овом селу био је то несвакидашњи сусрет са природом.

• 

Средска је центар Средачке жупе. Налази се у подножју Шар планине и планине Ошљак, а на реци Бистрици. Обухвата засеоке Милачићи, Драјчићи, Kрајићи, Стајковце, Богошевце, Паличојћи, Пејчићи, Рачојћи, а центар свих ових места била је Средска, где су се налазили Дом културе, станица полиције, амбуланта, школа, продавнице. Средачка жупа обухватала је и већи број околних села. Сам центар жупе налази се на свега 12 километара удаљености од Призрена.

Средска је била место пуно живота. Не толико током целе године, колико у току зимских и летњих распуста, кад сви који су пореком из овог краја похрле на годишњи одмор у завичај.

У току летњих ферија, како се тада обично говорило, у Средска би посебно живнула, долазили би сви пореклом одавде који су давно отишли, најпре на школовање, а затим и да започну живот у неком другом месту.

• 

Сречана је било у готово свим местима, градовима и републикама некадашње Југославије. Долазили су током лета и из Загреба, Љубљане, Подгорице, Приштине, Призрена и највише њих из Београда. Распусте су њихова деца проводила у кућама својих баба и деда. Сви прилагођени на неке другачије животне услове, ни мало налик на живот у солитерима.

Сваки засеок, свако место у Средачкој жупи врвело је од живота. Млађи су у току дана помагали старијима у косидби, сакупљању плодова, храњењу стоке. Градска деца врло брзо су се прилагођавала на оно што им је негде генетски урезано, на живот у природи и сналажење.

У вечерњим сатима главну забаву представљале су игранке у Дому културе. Многе љубави, многи бракови, многа пријатељства склопљена су баш захваљујући игранкама у Дому културе. Летњи месеци у Средској личили су на боравак у некаквом туристичком месту. Мештана је било мање, а туриста више. Туристи су се дању бавили активностима, а увече излазили у вечерњи провод. Kада дође септембар у селу су  остајали једино њихови рођаци, бабе и деде који ту живе.

Ипак, основна школа у Средској била је у великој згради и у њој су наставу похађала деца из свих околних села. На спортском терену школе лети су се одржавали турнири који су били веома посећени и који су се обавезно завршавали чашћавањем.

• 

Поред школе налази се црква Светог Николе са гробљем. Сречани, познати и као велики емотивци, јако везани за свој родни крај, често су као последњу жељу остављали аманет да на овом гробљу буду и сахрањени. Све до 1999. године живот у Средској делио се на зиму и лето. Зими, када услови живота нису тако лаки, из засеока се треба помучити да се оде до лекара, продавнице, у школу. На лето, сва села и сви засеоци пуни су омладине, природа је најбогатија и најлепша, у Бистрици се хладе пиво и лубенице, а поред реке организују излети. Свако ко би само једном дошао или провео лето у Средској, увек би се поново враћао.

Након 1999. године Средска је постала празно место. Готово преко ноћи, у јуну 1999. године куће су испражњене и опљачкане, а народ је побегао у централну Србију. Годинама је жупа била потпуно празна. Без живота. Без људи. Тако је и данас.

• 

Након што су се разноразне међународне организације заинтересовале да направе нове куће старим становницима и евентуалним повратницима, неколико њих се и вратило у село. Било је, а и сада је у сваком месту по неколико становника. Један, двоје, троје. Некада и четворо.

У Стајковцу је једну зиму провела жена потпуно сама. Kако је говорила, плашила се једино да нека мечка не залута у њено двориште. Лети поново дођу из градова централне Србије, али на неколико дана. Нема више окупљања, игранки, нити ичега што би значило живот. Долази се да би се обишле куће и имања. највише њих долази 28. августа, када је сабор и када се одлази у цркву Пресвете Богородице. Са првим јесењим данима умине живот у Средској, све до наредне године и првих летњих дана.

Школа никада више није обновила рад, а у дворишту исте дуго су боравили припадници немачког KФОР-а. Црква је обрасла травом, а гробови се од растиња и не виде. Чак и они који повремено оду, боје се да због змија приђу до гробова најмилијих.

Доктор поново долази у амбуланту, повремено, али и то је нешто. Намирнице најчешће купују у оближњем бошњачком селу Речану, на путу према Призрену. Некада се и деси да неки од приватника привремено отвори продавницу у Средској, која има само сезонске производе и ради једно лето.

• 

Огревног дрвета за зиму има довољно, шума је свуда около, међутим нема снаге у старијих мештана да га секу и допреме, опет је лакше купити га или се снабдети на неки други начин.

Можда ће се Средска једном поново напунити. Можда ће се поново чути дечја граја. Можда ће неко поново очистити гробље. Можда ће се у школском дворишту одиграти још неки фудбалски турнир.

Ако би се обезбедили бар основни услови живота и што је најбитније радна места за повратнике, неко би се можда и вратио. Дотле ће ово село, смештено крај пута који се од Превалца дуж Бистрице, спушта према царском Призрену бити само место вечних успомена.

Пише: Зоран Станковић