Времеплов

Стефан Првовенчани

Први српски краљ Стефан Немањић Првовенчани, други син великог жупана Стефана Немање, за време чије владавине је Српска православна црква стекла аутокефалност, умро је 24. септембра 1227. године.

Како би учврстио независност од Византије, направио је заокрет у спољној политици окренувши се новим савезницима, Млетачкој републици и папи. Написао је “Житије светог Симеона” (Стефана Немање).

Стефан Првовенчани био је други син великог жупана Стефана Немање I, родоначелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, који је постао кнез и управник Зете, а старији је брат Растка Немањића, оснивача аутономне Српске архиепископије.

Престо је наследио на државном сабору код Петрове цркве у Расу 1196. године по жељи свога оца, који се тада замонашио узевши име Симеон († 13.2.1200), али престо је наслеђен мимо права примогенитуре по коме престо припада прворођеном сину.

После смрти оца Симеона, велики жупан Стефан Првовенчани морао је оружјем бранити своја владарска права од старијег брата – Вукана који је био кнез и самозвани краљ у Зети.

Кнез Вукан је мислио да има више права на престо и титулу великог жупана, а њега је подржавао и угарски краљ Емерик.

Тако је почео грађански рат између браће који траје од 1202. до 1204. или 1205.

Привремено поражен од удружених снага брата Вукана и краља Угарске, Првовенчани се склонио вероватно у Бугарску 1202. или 1203. године. Након прве пропасти Византијског царства које су разорили крсташи Четвртог похода (у априлу 1204). Уз помоћ Бугара, Првовенчани се вратио на престо, али је одржао независност своје земље.

Ту независност је одлучио да призна и римски папа надајући се да ће слањем краљевске круне ојачати свој углед у Србији. Према преовлађујућем мишљењу историчара Првовенчани је крунисан за краља Србије 1217. године, али мањи део историчара мисли да је крунисање било и у мају 1221.

Посланик папе Хонорија III вероватно је донео краљевски венац (круну) у тадашњу Рашку, али је нејасно и ко је извршио крунисање. Првовенчани је био први крунисани (овенчани) краљ у породици Немањића, због чега је касније био памћен као „првовенчани краљ“, а одатле је изведен данас општеприхваћени надимак Првовенчани, то јест првокрунисани међу Немањићима.

Његов брат, игуман манастира Студенице Сава I Немањић (после Свети Сава) вероватно је предложио владару Првовенчаном да су околности повољне да се Србија покуша и црквено осамосталити.

У договору са братом Сава I је отишао у Никеју 1219. године и из ње донео сагласност за самосталности српске цркве и стварање аутокефалне српске архиепископије.

Стефан Првовенчани је пред крај живота боловао и архиепископ Сава I замонашио је болесног брата пред смрт, вероватно 24.9.1227. године, и зато њега Српска православна црква данас слави као светог Симона.

Стефан Првовенчани био је васпитан у византијском духу, љубитељ књижевности и „разуман и вешт приповедач“, како га назива Теодосије, ученик Доментијана и биограф Светог Саве.

„Живот и подвизи Светог Симеона“ (1216) су прва српска целовита биографија. Обухвата сав живот Стефана Немање I, од рођења до смрти, обухватајући и чудне догађаје после смрти у којима су се испољиле његове натприродне моћи. Дело је написано панегиричним стилом. Доминантни поступци су апстраховање, идеализација и спиритуализација стварности.

Од човека из Савиног списа, Немањин лик доживљава огромну промену – губи све људске црте и постаје инструмент божанске правде – светитељ, чудотворац и божији изабраник. Такође, у односу на Савин емоционално обојени стил, код Првовенчаног не постоје животне и потресне сцене. То не дозвољава сам начин излагања Првовенчаног који се одвија према библијском моделу.

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Види такође
Close
Back to top button
Close
Close