Времеплов

Стеван Стојановић Мокрањац, творац „Руковети“ и оснивач прве Српске музичке школе

Српски композитор и музички педагог Стеван Стојановић Мокрањац, члан Српске краљевске академије и хоровођа Београдског певачког друштва умро је 28. септембра 1914. године. Његово дело сматра се најзначајнијом етапом у развоју српске националне музике у 19. веку. Најзначајнија дела: “Руковети”, “Приморски напјеви”, “Литургија”.

Стеван Стојановић Мокрањац био је српски композитор рођен 9. јануара 1856. године у Неготину. Надимак Мокрањац добио је по селу Мокрање, одакле потиче његова породица.

Стеванов отац, успешан власник ресторана, умро је два дана пре него што му се родио син, па је тако Стеван одрастао уз мајку, сестру и два брата. Од малена је показивао музички таленат, а прву виолину добио је када му је било 10 година. Детињство и рану младост је провео у Неготину, Зајечару и Београду.

Комеморацијскиј концерт под називом “Историја српске песме” организовао је 1878. године, поводом 25. годишњице Београдског певачког друштва. Музичке студије започео је у Београду, да би их 1880. године наставио у Минхену, а 1884. у Риму. Затим је две године студирао у Лајпцигу, где је написао Прву руковет – Из моје домовине, а потом и Другу руковет – Три су сеје збор збориле, чија је она девојка.

У Београд се сели 1887. године, где постаје диригент Београдског певачког друштва, и на том месту остаје до своје смрти. Хор је био веома успешан у Србији, а под Мокрањчевим вођством постао је поштован и познат широм централне Европе и Русије по својим квалитетним извођењима и репертоару који се састојао од великог броја српских народних песама, као и од Мокрањчевих композиција.

Заједно с певачима из хора, Мокрањац је наступао у Бугарској, Хрватској, Црној гори, Османском царству и Русији, а године 1899. обишли су и Берлин, Дрезден и Лајпциг. У том периоду се Мокрањац оженио двадесет година млађом Маријом, чланицом његовог хора, с којом је касније добио сина Момчила.

Истовремено је наставио и с компоновањем. Укупно је написао четрнаест руковети, а Петнаесту није завршио. Назив „руковети“ нашао је у старој народној речи и тиме назначио спој свог музичког стваралаштва са старом народном уметношћу. Руковет је композиција писана у облику хорске рапсодије сачињене од низа песама, за које је композитор нашао надахнуће у фолклору. По оцени музичких стручњака, најлепша је “Десета руковет“, с темом “Биљана платно белеше“.

У време стварања “Треће руковети“, основао је Црквено певачко друштво “Корнелијеб” које је певало у Саборној цркви. Дечји хор у Београду основао је 1900. године, који је певао његове композиције “Вивак“, “Болно чедо“, “Наша деца“, “Ал’ је леп“, и друге. Исте године основао је и Музичку школу у којој је у почетку било 20, а касније чак 800 ученика. Готово у исто време постао је наставник певања у Београдској богословији, где је десетак година радио и на бележењу и преуређивању црквеног певања. Мокрањчева најпознатија дела потичу из касног 19. века, али он је наставио с компоновањем и у 20. веку.

Београд је напустио 1914. године и преселио се у Скопље како би избегао Први светски рат, а убрзо потом је и умро, 28. септембра исте године.

Стеван Стојановић Мокрањац је веома поштован композитор у Србији и сматра се „оцем српске музике“ и најзначајнијим музичким ствараоцем српског романтизма. Нјегова дела представљају камен темељац музичког стваралаштва у Србији, а српске православне црквене песме које је компоновао чине основу већине модерног црквеног певања.

Српска музичка школа, коју је Мокрањац основао, после његове смрти је добила назив Мокрањац. Мокрањчева породична кућа у Неготину је 1964. године рестаурирана и претворена у музеј и музички центар. Нјегов родни град слави име свог чувеног суграђанина на још један начин. Наиме, од 1965. године у Неготину се сваког септембра у његову част одржава такмичење у хорском певању под називом „Мокрањчеви дани“. Такође, поносни на великог композитора, Неготинци су тргу у центру града дали његово име.

Савременици су о њему говорили да је боем, лептир-природа која је знала да се занесе балканским карасевдахом, уметник који се на штету свог личног стваралаштва сав посвећивао околини и друштву у којем је живео, личност о којој нико, изузев завидљиваца, није изговорио ружну реч када су у питању његове особине.

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close