Стеван Тодоровић

Српски Сликар Стеван Тодоровић умро је 22. маја 1925. године у Београду. 

Рођен је 13. априла 1832. године у Новом Саду. Родитељи су му били Јован Тодоровић – Херцеговац, и Јелена, – Србијанка, рођена у Белом Потоку а одрасла у Земуну.

Од 1839. до 1846. године живео је у Сегедину, где је завршио основну школу (учитељ му је био ђакон Димитрије Поповић, брат од стрица Ђуре Даничића) и пет разреда гимназије. Године проведене у сегединској гимназији веома су значајне за формирање његове личности. Отац га је 1846. године одвео у Беч, где је уписао Лицеј, намеравајући да заврши филозофију. У Бечу га је затекла „Револуција“, а он да би опстао раздвојен од родитеља и оставши без издржавања, ушао је у „ђачку легију“. Та омладинска војна формација у Бечу, бројала је 36.000 младића, активно је вежбала. По окончању „Мађарске буне“ умро му је отац Јован 1849. године, бригу о њему је преузео стриц Јован који се бавио пиварством.

Посета стрицу, код кога се Тодоровић са породицом обрео по слому револуције августа 1849. године, одредиће његово опредељење за сликарство. Наиме, да голобради синовац више времена поклања цртању и акварелисању него пословима у стричевој пивари, били су пресудни да настави сликарско школовање у Бечу (поред Беча, сликарство је студирао и у Минхену). У Минхену је боравио само девет месеци 1853. године. Стеван је похађао Бечку сликарску академију и приватно учио код проф. Валдмилера. Касније он прелази да учи код познатијег проф. Рала, где ће се задржати до 1855. године. Радио је и поруџбине уместо професора, као на пример зидне слике на згради „Хејнрихоф“, која се налазила преко пута бечке опере. Био је тамо познаник и пријатељ Вука Караџића, Бранка Радичевића и Корнелија Станковића. Стева је редовно певао док је сликао у атељеу, и то као школовани певач, што је привукло пажњу Станковића. Разговори о вештинама, музици, сликарству и поезији, о националним задацима и циљевима, о свему што се за „хватање корака са напредним народима Европе“ мора урадити, који су тада вођени у колу напредне младежи у Бечу, битније су утицали на уметничко и људско формирање младог Тодоровића него целокупно његово сликарско образовање. О правој природи тих утицаја речитије од свега сведочиће његово касније деловање као друштвеног и националног радника, коме по активности нема премца у српској култури друге половине XIX века.

Као свршени академац – уметник Тодоровић се вратио у Нови Сад 1855. године. Ту се упознаје са гимназијским професорима Ђорђем Натошевићем, Јованом Ђорђевићем и Гавриловићем. Са њима је као истомишљеницима почео да „гаји“ гимнастичко вежбање у Великој новосадској српској гимназији. Прелази 1856. године у Београд пратећи као певач, Корнелија Станковића на његовој музичкој турнеји по српству. Одушевљен оним што је видео и доживео у средишту српства, решио је да ту остане. Дефинитивно се преселио 1857. године, живећи по хотелима.

Те 1857. године основао је Тодоровић у Београду, код Марковића, прву београдску Сликарску школу, која је радила до 1865. године. Због великог броја полазника – ученика (преко 80), њено седиште је пресељено из Распопове куће на Шанцу, у „Турски хан“, већу зграду на Краљевском тргу. Међу најпознатије а и прве ученике спадају Милан Кујунџић „Абердар“ и Љуба Кајевић. Прву изложбу тзв. „јавни час“ за полазнике те приватне уметничке школе ту је организовао трећег дана Ускрса 1859. године.

Своја дела је излагао у оквиру павиљона Краљевине Србије на међународној изложби у Риму 1911. године.

У Београду где убрзо покреће „Прво српско друштво за гимнастику и борење“ (београдско). Друштво је било активно док он није отишао у Италију. Стева је био претеча Соколског покрета код Срба.

Улепшана представа коју о Тодоровићу и његовим настојањима у Београду, да поред сликарства српској младежи понуди и остале преке културне потребе, пружају у својим забелешкама и дневницима управо они које је тада окупљао. Када се има на уму колико је времена посвећивао раду са младима, подучавајући их у певању, глуми, гимнастици, онда постаје јасно због чега је његова сликарска оставштина релативно скромна.

Живео је и радио у Београду. Спада међу најплодније сликаре романтичаре у нас; насликао је 30 историјских композиција, преко 300 портрета и око 700 икона. Остао је „незаменљив хроничар београдског друштва“ свог времена. Оставио је своју аутобиографију у рукопису. Дао је енормни допринос у развоју српске културе. Умро је 22. маја 1925. године.

Почетак његовог уметничког стварања везан је за романтичарски понесену националну идеју, да би се касније потпуно окренуо академском сликарском стилу.

Након венчања 1864. године са ћерком Матије Бана, Полексијом, свадбено путовање у Фиренцу убрзо је попримило карактер студијског усавршавања. Полексија је у ствари била млада сликарка – једна од његових најбољих ученица, која се затим усавршавала на Фирентинској академији. Од директора галерија Уфици и Пити добили су дозволу да могу копирати дела старих класичних уметника (Рафаела, Тицијана, Рубенса). Ваља истаћи да ће, тада урађени предлошци појединих икона, њихова иконографска, композициона и друга решења, представљати формалну окосницу целокупног Тодоровићевог каснијег иконописа.

Пошто је Тодоровић просто био затрпан пословима и поруџбинама за потребе цркве, стиче се утисак да није имао ни времена ни воље да трага за новим ликовним решењима. Уосталом, добро је познато да су наручиоци често обавезивали уметнике да посао обаве на „подобије“, односно, по узору на неки свој већ успешно обављен рад. Оно што је Тодоровић радио као иконописац и живописац за потребе Српске православне цркве, једнако као што је радила велика већина њему савремених српских сликара, представљало је само професионално обављање посла који се није противио захтевима богослужења и који, очито, није вређао општи укус.

Тодоровић је као сликар постепено, али све очитије плаћао данак својој претераној друштвеној ангажованости, западао је у манир, варирао слична решења и користио минулим радом, добро провереним ефектима и потврђеним вредностима.

Осведочену виталност и непресушну жељу да буде у центру збивања Тодоровић је током последњих деценија живота задовољавао скупљањем заслужених признања, прихватањем и обављањем почасних дужности више него радних задужења. Тих година Тодоровић је чест и радо виђен члан разних оцењивачких комисија, жирија, одбора, свечаних скупова и многих сличних радних и почасних тела. Његово име и учешће у њима представљали су обично неку врсту јемства квалитета и озбиљности.

Тодоровић је припадао генерацији српских уметника која је у другој половини XIX века подизала Београд и на место једне турске вароши стварала европски град. Скоро да нема области друштвеног, културног и уметничког деловања, почев од музике, театра, спорта, затим преко примењеног стваралаштва и педагогије, до сликарства, графике, скулптуре, чак и рестаурације слика, у коме Стева Тодоровић није оставио дубок, најчешће пионирски важан, и стога неизбрисив траг.

Тодоровић је насликао око 300 портрета познатих савременика, међу којима су најпознатији портрети краљице Наталије, краља Милана Обреновића, Корнелија Станковића, Ђуре Даничића, Владана Ђорђевића и других. Запажене су његове композиције из српске историје у црквама у Неготину и Смедеревској Паланци.

Поред сликарства којим се доследно бавио више од пола века, Стеван Тодоровић је оставио у српској културној средини запажене трагове и у многим пољима васпитног и просветног рада. Свестрано образован и вишеструко обдарен, ерудита у правом смислу те речи, он је подједнако ревносно службовао као професор гимназије, водио сликарску, вајарску и гимнастичку школу, руковао мачевалачком секцијом. Био је покретач изградње Српског народног позоришта, опробао се као глумац, редитељ и декоратер.