Stojanka, majka iz Parteša, stoički muke podnosi

Zoran i Stojanka Savić iz Parteša kod Gnjilana žive od socijale. Za lečenje najmlađeg sina Ilije nemaju dovoljno novca, srednji Nikola je u 21. godini izgubio život u saobraćajnoj nesreći, a najstarijeg su Albanci izboli nožem. Žive na svom imanju i bore se sa svakodnevnim problemima.

Kad odškrinete veliku metalnu portu, kako se u ovom kraju nazivaju vrata koja uglavljena u visoki betonski zid kriju avliju,stambeni i ekonomki deo domaćinstva od ulice, zatiče vas nesvakidašnji prizor, mala i skromna kuća u koju se ulazi iz ekonomskog dela dvorišta.

Umesto ulaznih vrata, od kokošaka razmilelih po dvorištu, ulazni deo u kuću štiti mala žičana kapija uokvirena letvicama.

Domaćini ljubazni, srećno što nas vide, nude kafu i rakiju.

• 

Život se „svojski“ postarao da Zoran i Stojanka, iako u najboljim godinama, izgledaju mnogo starije. Nesrećni slučaj u porodici, napad Albanaca na njihovog srednjeg sina koji je izboden nožem, bolest najmlađeg Ilije i konstantna nemaština, urezali su nove bore i pridodali bele vlasi njihovim glavama.

U želji da nam pokaže gde živi, Stojanka nas najpre uvodu u nedovršen trem, koji je ujedno i predsoblje, vešernica, špajz i ostava.

• 

„Tuj mi je sve, tuj držimo i brašno i kompire, zimi sklonimo da ne smrznu. Ko što vidite sve je odgrađeno, toj ni je i terasa i prolaz za baštu, tuj perem pljačke“, objašnjava nam Stojanka vodajući nas kroz ozidnu, ne naročito osvetljenu prostoriju.

Dodaje da bi volela da ima novaca da se predsoblje omalteriše, a žičana zamene pravim ulaznim vratima. Na kući koja vlaži Savići priželjkuju fasadu pa kada im u goste dođu ćerke i zetovi da imaju gde da prekonače.

• 

U čitavoj kuću funkcionalna su 60 kvadrata u kojih je stao dnevni boravak, sa trpezarijom i kuhinjom, jedna spavaća soba i nedovršeno kupatilo. U tom prostoru živi ova četvoročlana porodica. Od socijale koju primaju i nešto malo novca koji Zoran zaradi, popravljajući sitne kvarove u svojoj improvizovanoj radionici, ima se tek za osnovno. Najviše para odlazi na lečenje devetogodišnjeg sina Ilije čije redovno lečenje u Nišu košta i predstavlja veliki izdatak porodici.

• 

Da jedna muka nikada ne stiže sama znaju Savići još od smrti srednjeg sina, koji je 2015. godina stradao u saobraćajnoj nesreći.

I tu nažalost, nesreći koja se nadvila nad ovom porodicom nije kraj. Starijeg sina i njegovog druga je pre tri godine u selu Grnčar napala grupa Albanaca dok su izlazili iz kafića.

Pokušavajući da spasi druga od sigurne smrti napadači su Zoranovog i Stojankinog sina izboli nožem, nanevši mu teške povrede u predelu bubrega.

Posledice i danas oseća, a roditelji su ga sklonili na sigurno, kod starije sestre u Jagodinu gde radi, zarađuje i, kažu, stiže čak i da novčano pomogne roditeljima.

„I dalje oseća posledice, dobio je pritisak“, priča majka brušući suze krajem od marame.

Onda pogleda prema Iliji koji je veselo jurcao za kokoškama po dvorištu i kroz plač dodaje:

„Sve muku bi zaboravila samo da mi je on dobro, za njega da se nađe lek i da imamo pare da ga vodimo po lekare“ , reče i pozva nas da uđemo u kuću.

„Gazde možda nesmo, al znamo što je red, izolte na kafu i rakiju da se unutra popričamo“, pozva nas Smiljana u njen i Zoranov skromni dom.

Unutra po zidovima uredno poređane fotografije dece sinava i kćeri. Na ulazu u dnevni boravak umrlica postradalog Nikole. Na svakom zidu unutar kuće njegove uramljene fotografije. Iz mladalačkog pogleda vidi se želja za životom koji je naglo prekinut u 21. godini.

• 

„Eto ovde sednem na krevet i tuj su mi poređane slike od svi, kad mi teško gledam i razgovaram sas nji pamet da me ne pušti“, priča kroz suze Stojanka i dodaje:   

„Nema za majku veća kazna nego da nadživi dete i da željuje za one što su gu živi al daleko“, reče i hitro, odsečim korakom pođe po džezvu i šoljice za kafu, svesna da joj je život sprmio takvu sudbinu, valja joj je zato i ime koje nosi predodredilo da svaku muku stoički podnese.

Ivan Miljković