Урош Предић

Српски сликар Урош Предић, члан Српске академије наука и уметности, представник академског реализма, мајстор портрета, икона и историјских композиција, рођен је 7. децембра 1857. гоидне у Орловату.

Портретисао је готово све истакнуте личности Србије крајем 19. и прве половине 20. века и израдио више од хиљаду икона. Умро је у Београду, 11. фебруар 1953.

У његовом сликарском опусу највише су заступљени портрети, иконографија, жанр и историјске композиције, ређе предео, и само један акт.

Један је од оснивача друштва Лада 1904. и био је непрекидно члан као и његов дугогодишњи председник. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909, а 3. фебруара 1910. године за редовног члана. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду и први његов председник.

Урош Предић је осликао прелепи иконостас бечејске православне цркве и иконостас у капели бечејског велепоседника Богдана Дунђерског. Осим тога насликао је више иконостаса због којих се оцењује да је последњи значајан српски иконописац (Перлес, Рума, Манастир Гргетег, Горња црква у Панчеву). Познате су жанр-слике Мали филозоф, Весела браћа жалосна им мајка, Девојка на студенцу, Под дудом, Сироче на мајчином гробу, историјске композиције Босански Бегунци, Косовка девојка и портрети Пера Добриновић, Марко Мурат, Епископ Иринеј, Доситеј, Вук Стефановић Караџић.

Колико је познато, Урош Предић је за живота насликао само један женски акт. Што због нежног здравља, повучености и веровања да због дечачке болести неће дуго живети, а што због посвећености уметности, Предић се никада није женио. Али једне вечери током ратне 1914. године, на врата уметниковог београдског атељеа закуцала је непозната млада жена, која је из завичаја дошла у град да потражи уточиште од ратних недаћа и страдања.

Предић је примио у свој дом, не тражећи никакву противуслугу. Видевши да је дошла у атеље човека који није био само велики уметник, већ и искрени човекољубац, предложила је да је овековечи на платну. Гледајући то младолико лице и прелепо тело, насликао је акт који је назвао „Жена са зеленим велом”. Уз неколико њему најдражих слика, и ова му је до краја живота красила атеље.

Посебан квалитет код Предића има његов цртеж, што је посебно уочљиво у његовим сачуваним блоковима за скицирање. У свом дугом стваралачком животу остао је веран правилима старих мајстора и истрајао је на истицању цртежа и јасноће композиције, показујући отпор према тежњама младих уметника који су се школовали у Минхену и Паризу.

Умро је 1953. године у Београду, у својој 96. години, као најстарији српски сликар. Према сопственој жељи сахрањен је у Орловату. И у дубокој старости био је пун радне енергије и ведрине. Неколико месеци пре смрти пео се на столицу да ређа неке слике у свом атељеу, пао је и том приликом се повредио, од тога се никада није потпуно опоравио и убрзо је умро.