Ustav Srbije iz 1888. – dan kada je uvedena parlamentarna demokratija
Skupština Srbije je 11. decembra 1888. godine prihvatila ustav koji je predložila Narodna radikalna stranka. Ustavom koji je pisan po uzoru na belgijski ustav od 1831, u Srbiji je prvi put uvedena parlamentarna demokratija.
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 19. veka u Srbiji su formirane tri političke stranke — Narodna radikalna stranka, Liberalna stranka i Napredna stranka. Već 1880. postojala je deklarativna saglasnost svih političkih faktora (stranaka i dvora) da je potrebno doneti novi ustav. Prema proceduri koja je propisana u Ustavu iz 1869. bilo je potrebno da dve redovne Narodne skupštine donesu rešenje o potrebi menjanja ustava, a posle toga je trebalo da se sazove Velika narodna skupština koja je jedina mogla da donese novi ustav. Dve redovne Narodne skupštine su 1881. i 1882. donele rešenje o potrebi promene ustava.
Narodna radikalna stranka je sve više jačala i imala je podršku ogromne većine seljaštva koje je činilo blizu 90% stanovništva zemlje. Liberalna i Napredna stranka su imale podršku trgovaca, seoskih domaćina, bankara i industrijalaca.
Kralj je bio svestan uspona Narodne radikalne stranke, i znao je da bi na izborima za Veliku narodnu skupštinu radikali dobili većinu poslaničkih mesta. Radikalski program iz 1881. je bio zasnovan na principu narodnog suvereniteta i narodne samouprave, pa se kralj bojao da će Velika narodna skupština sastavljena pretežno od radikala uneti ove principe i u novi ustav.Sukob kralja Milana i Napredne stranke s jedne, i Narodne radikalne stranke s druge strane, sve se više zaoštravao. Nedugo nakon pobede radikala na izborima od 7. septembra 1883, izbila je Timočka buna, koju je kralj iskoristio za obračun sa radikalima. Mnogi radikali su osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne, uključujući i pojedine članove glavnog odbora stranke. Nekoliko ih je osuđeno na smrt, međutim, nijedna smrtna kazna nije izvršena. Nikola Pašić je emigrirao u Bugarsku i tako izbegao izvršenje smrtne kazne, dok su ostali osuđenici na smrt iz redova radikala pomilovani.
Dragoš Jevtić i Dragoljub Popović navode da je kralj Milan nakon rata s Bugarskom uvideo da više ne može ostati na vlasti i da je tada doneo odluku da se povuče s prestola u korist sina. Novi ustav je, po njima, donet radi „spasa dinastije Obrenović“.
Kralj Milan je smatrao da je ustav samo privremeno rešenje, da je previše slobodoumani da će se pre ili kasnije ponovo pojaviti želja za „samoodrživom kraljevskom vlašću
Proklamovana je zaštita slobode od samovolje državne vlasti; zabranjen progon srpskih građana; propisan način lišenja slobode, izvršenja pretresa; zabranjeni su preki sudovi; zabranjeno je izvršenje smrtne kazne za političke krivce.
Obezbeđena je sloboda štampe. Zabrana novina je bila predviđena u tri slučaja: uvreda kralja, uvreda stranog vladara, pozivanje na oružje. Uvedena je sloboda zbora, dogovora i pravo udruživanja.
Nije uveden gornji dom ali je uvedena institucija kvalifikovanih poslanika kako bi se obezbedilo učešće inteligencije. Izbori su bili tajni i neposredni. Aktivno biračko pravo su imali državljani sa navršenom 21. godinom života i koji su plaćali bar 15 dinara neposrednog poreza državi. Vojnici nisu imali pravo glasa. Postojala je institucija Velike narodne skupštine.
Zakonsku inicijativu su imali kralj i Narodna skupština. Zakoni su se razmatrali uz obavezno prethodno mišljenje Državnog saveta. U slučaju spora Narodne skupštine i kralja primenjivao se apel na narod.
Kontrola vlade se sprovodila putem interpelacija, pitanja i anketa, budžetskog prava te ministarske odgovornosti.
Obezbeđena je sudijska nezavisnost i nepokretnost. Državni savet je bio najviši upravni sud u zemlji.
Srbija je postala građanska, ustavna, parlamentarna monarhija. Ustav je posmatran kroz prizmu dogovora kralja i radikala. Kraljev poraz je bilo uvođenje parlamentarizma a poraz radikala uvođenje izbornog cenza, kvalifikovanih poslanika, Državnog saveta, stajaće vojske te uporedno postojanje lokalne samouprave i državnih činovnika. Opšta mana ustava je bila što je bio namenjen jednoj razvijenijoj građanskoj sredini no što je bila srpska u to vreme.
