О Косову по Косову

Велика Госпојина у Бостану: Некада се славило уз музику и коло, данас мук и тишина

Свечано и скромно уз приметно мањи број људи него раније, Велика Госпојина је прослављена и у Бостану крај Новог Брда, где је у старој цркви Успења Пресвете Богородице отац Стево Митрић служио свету литургију.   

Некада овде није могло да се приђе од народа, људи су на Велику Госпојину чекали у реду да упале свећу за здравље својих најближих. Порта цркве у Бостану, подно зидина средњовековног Новог Брда била је препуна људи.

На великој ливади од парохијског дома па све до школе играло би се оро у које су се хватали и млади и стари. Овако се са носталгијом присећају Срби надалеко чувеног сабора у Бостану. Био је то главни догађај за читав новобрдски крај.

За Велику Госпојину у Бостане је пристизао народ са свих страна, долазило се пешке чак двадесетак километара удаљене Косовске Каменице. Младе девојке дуго су се  припремале за овај дан, пажљиво бирајући гардеробу и ношњу за ову прилику.  Знале су да ће тог дана у њих бити упрти многи погледи, како младих момака тако и читаве њихове родбине.

Горица Томић, сада близу педесетим, са сетом се присећа дана како се на чувеном сабору у Бостану, о коме је испевана и песма, забављала омладина.

„Гочобије и трубачи би, пошто се сврши служба у цркву, засвирали. Људи су се хватали у коло и играли.  Момци и девојке, младе снашке до годину дана, на сабор су долазиле у венчанице да се показују на људи, сви су били весели и насмејани тај дан“, прича о сада већ заборављеним и напуштеним обичајима Горица, родом из Стрезовца.

Горица прича да омладини тада ништа није било тешко.

„Журимо да све завршимо работу у кућу и поље пред празник, па да се измијемо, дотерамо, и сутра рано да кренемо за Бостане. Ишли смо пешке, по сат и по у једном правцу, али нам то није било тешко, то је за нас био догађај“, прича ова средовечна жена.

Додаје да је црквено двориште било пуно људи који су дошли са разних страна, да су ту неретко и обедовали и ноћивали.

Данас тога више нема, Цркву Успења Пресвете Богородице обиђе тек по који верник, упали свећу, остави који динар на престону икону и помоли за здравље.

Локални Парох Стево Митрић се после службе разговарао са парохијанима док се његова супруга старала да нико не оде док не проба мало од славског колача и жита.

Створили су се ту однекуд и трубачи, кажу да су дошли из Врања, били су вољни да засвирају, али им је косовска полиција забранила да свирају како се народ не би окупљао због пандемије короне.

Анкица Ђокић је у друштву супруга Миодрага и трогодишњег сина Андреја у Бостане дошла из Кусца да  упали  свеће и помоли се за своје и здравље породице.

„Кад год ми се укаже прилика гледам да  дођем овде са породицом. Морам да вам признам да је  раније  било много лепше и било је више људи.  Корона је све покварила али не само она,  нажалост, доста људи се иселило из краја, све нас је мање“, прича Ђокићева.

Иако није било ни музике ни мноштво света као ранијих година, овдашњи Срби су се данас ипак окупили у порти цркве Успења Пресвете Богородице у Бостану. Била је то прилика за њих да се виде и поразговарају о заједничким мукама.

У Бостану код Новог Брда данас живи једва педесетак Срба.

Иван Миљковић  

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close