Vojin Popović – Vojvoda Vuk

Vojvoda Vuk, srpski četnički komandant u balkanskim ratovima, rođen je 9. decembra 1881. godine. Učestvovao u borbama za Makedoniju, u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, kao komandant Dobrovoljačkog odreda na Solunskom frontu.

Savremenici su ga opisali kao junaka koji je vredeo više nego divizija. Onoga dana kada je poginuo, svima se činilo da je sa njim umrla i Srbija.

Njegovo pravo ime bilo je Vojin Popović rođen je u Sjenici ali se njegova porodica ubrzo preselila za Kragujevac gde je on završio školu.

Dok je Vojin bio dečak, u Kragujevac se doselio četnički vojvoda Micko Krstić koji se borio sa Turcima na prostoru Makedonije. Njegove priče presudno su uticale na Vojinovu odluku da stupi u vojsku i da se posveti razvoju četničkog pokreta u Staroj Srbiji.

Opredelio se za vojnu karijeru. 3. novembra 1901. godine završio je vojnu akademiju i postao potporučnik. Kad su prve čete 1905. krenule za Staru Srbiju među četnicima bio je i Vojin Popović. Učestvovao je borbama protiv turaka na Čelopeku i Kozjaku.

Čuvena je njegova naredba: „Dakle, ja tražim od svojih četnika da me nikad ne lažu, da se ne šale da što ukradu, da ne traže od ove sirotinje da im nešto kuva i peče za jelo, bez mog odobrenja. Sve što se za četu uzima, ja moram znati i to se mora platiti. Svako moje naređenje mora se bez razmišljanja izvršavati. O hrabrosti neću da vam govorim, jer čim ste ovde, znam kakvi ste u tom pogledu. Onaj ko umakne i obruka se, znajte neće dobro proći. Između sebe ne smete se svađati, grditi i meni tužakati. A ovo je najglavnije i dobro upamtite: žene i odrasle devojke ne smete ni pogledati. Sa njima ne smete ni razgovarati. Jeste li razumeli?! Vi ste mutavi za žensku čeljad. Ako vas što žene pitaju, ne odgovarajte, a vi nemate potrebe ništa njih da pitate. Uvek ima poneki muškarac, pa se njemu obratite. Za kog doznam ili primetim da što protivno ovome učini, ubiću ga. To vam je sve. Mene mrzi da ponavljam, zato kad neki novi četnik dođe, vi ga upoznajte sa ovim što rekoh.“ Jedan od njegovih vojnika svedočio je da se vojvoda „nikada nije saginjao kada bi mu zrno fijuknulo pored glave, a kada bi neko od nas sagnuo glavu znao je da nas prekori, kratko i jasno – šta se saginješ, nisi ti jabuka, da u tebe gađaju Turci…“

Nakon mladoturske revolucije se vraća u Beograd. Zbog ratničkih uspeha stekao je veliku popularnost u prestonici. Izrađivale su se razglednice sa njegovim likom ili sa slikom njegove čete, a deca su se igrala „četnika i komita“. Kao član organizacije „Ujedinjenje ili smrt“, poznatije kao Crna ruka, bio je čuvar njenog arhiva.

Vojin Popović učestvovao je u mnogim bitkama, i Četničkim akcijama, balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. U balkanskim ratovima učestvovao je u Kumanovskoj bici i bici na Srtevici. U Kumanovskoj bici, je već prvog dana, Vukov odred zajedno sa Sedmim pešadijskim pukom, odoleo napadu glavnine turskih snaga. Nastupao je i kao prethodnica Konjičke divizije pod komandom kneza Arsena Karađorđevića, najodlikovanijeg oficira u istoriji Srbije. Zajedno sa četnicima Vasilija Trbića borio se uspešno u klancima planine Babune, nakon čega su ušli u Veles. U Drugom balkanskom ratu komandovao je Dobrovoljačkim odredom.

Njegov četnički odred pomagao je Dunavskoj diviziji u Prvom svetskom ratu da održi front u Mačvi. Kao komandant Jadarskog četničkog odreda učestvovao je u Cerskoj bici. Prvi njihov zadatak je bio da uspore kretanje Osmog austrijskog korpusa, što su izveli uspešno. Rame uz rame sa njim borio se i njegov rođeni brat. Kada je, nakon proterivanja neprijatelja preko Drine, pozvao zarobljene Srbe iz Austrougarske da se pridruže njegovom odredu, njihova nezainteresovanost toliko ga je razbesnela „da je levom rukom jednom Srbinu koji se pobunio otčupao uvo.“

Usledile su bitke na Gučevu, Mačkovom kamenu i Kolubari. Vrhovna komanda je 1915. godine formirala dva Dobrovoljačka bataljona od po 4.000 vojnika kojima su komandovali Vojvoda Vuk i Vojislav Tankosić. U Vukovom odredu bili su dobrovoljci koji su doputovali iz SAD i Kanade zahvaljujući angažovanju Mihaila Pipina i Vladike Nikolaja. Mnogi od njih nikada pre toga nisu kročili u Srbiju. Nakon pogibije Vojislava Tankosića njegovi dobrovoljci pridruženi su bataljonu Vojvode Vuka. Zajedno sa srpskom vojskom se povukao preko Albanije a kad je otvoren Solunski front, bio je komandant Dobrovoljačkog odreda na Solunskom frontu.

Kad je obrazovan Solunski front, prvi odred koji je krenuo u borbu, bio je odred Vojvode Vuka. U bici na Kajmakčalanu presudnu ulogu odigrali su četnici, jer su u odsustvu makaza za žicu, golim rukama pokidali žičane ograde u odsudnom napadu. Gubici su bili veliki, odnosno trećina odreda je bila van stroja.“

Poginuo je u neravnopravnoj borbi sa Bugarima severnozapadno od sela Gruništa, u jurišu na Staravinski vis 29. novembra 1916. godine u 35. godini života. Po svedočenju komandira Milorada Milosavljevića Burde: kao već ranjen u levu ruku, spustio se Vuk u zaklon, da mu previju ranu, kada ga je drugi metak pogodio sa desne strane, pravo u srce. Njegov Dobrovoljački odred imao je na početku Solunskog fronta 2 200 ljudi, a zaključno sa Vukovom smrću spao je na svega 450 ljudi – bila je to i smrt njegovog odreda. Preživeli vojnici Dobrovoljačkog odreda prebačeni su u druge pukove. Brdo je bilo osvojeno a Bugari proterani. Kada je poginuo imao je čin pešadijskog potpukovnika srpske vojske.

Njegovo telo bilo je sahranjeno na srpskom vojničkom groblju u Zejtinliku, a septembra 1923. preneto je na Novo groblje u Beogradu. Koliko su ga njegovi vojnici voleli, govori i pismo jednog vojnika upućeno porodici: „I smrt će sama moja biti nemoćna da mi stiša bol za takvim divom kakav je bio Vojvoda Vuk“.

Celi život vojvoda Vuk posvetio je borbi, to je bio njegov lični izbor. On je u sebi osećao da je pozvan od rodne grude da se svakom tuđincu, neprijatelju, suprotstavi ako taj želi da vlada njegovim narodom. Bio je oženjen i imao jednu ćerku koja nije imala potomaka.

Povezani članci

Back to top button