Vojvoda Radomir Putnik

Srpski vojvoda – feldmaršal Radomir Putnik rodio se 24. Januara 1947. Godine u Kragujevcu. Tokom bogate vojničke karijere bio je dva puta načelnik Glavnog generalštaba, pet puta Ministar vojni i načelnik Štaba Vrhovne komande Vojske Kraljevine Srbije u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Tokom drugog srpsko-turskog rata odigrao jnj važnu ulogu prilikom oslobođenja Niša. Za vreme srpsko-bugarskog rata vršio je funkciju načelnika štaba Dunavske divizije, koja je učestvovala u bici kod Slivnice.

Otac Radomira Putnika Dimitrije, rođen je u Beloj Crkvi i bio je učitelj. Dalje poreklo po ocu je sa Kosmeta odakle je krajem 18. veka došao Radomirov deda Arsenije. Iz Banata se preselio u Kragujevac, gde je bio poznat kao najbolji učitelj u osnovnoj školi. Majka mu se zvala Marija, i kao i njegov otac, rodila se u Beloj Crkvi. Radomir je mnogo poštovao svoju majku a ona je na njega imala mnogo jači uticaj nego otac Dimitrije. Putnik je imao dva brata i dve sestre.

U rodnom mestu je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Prezime Putnik njegova porodica je dobila u vreme kada su se njihovi preci, tačnije deda Arsenije, doselili sa Kosova u Belu Crkvu. Kada su njegovog dedu, koji je tada imao oko sedam godina, upitali kako se zove, odgovorio je da je on putnik u nepoznatom pravcu. Tako su Arsenija nazvali Putnik.

Radomir je krenuo u školu sa šest godina, iako je osnovno školovanje obično počinjalo sa sedam godina. Bio je dobar đak, odmeren i učtiv, ali voleo je da se u društvu nametne kao prvi, da se njegova reč sluša. Tu osobinu je zadržao kroz ceo život. Izbegavao je veliko društvo, i za prijatelje je birao one koji su bili skromni, i koji su želeli da slušaju njega kao vođu. Još jedna osobina koju je zadržao tokom svog života je skromnost, nikad nije želeo da se hvali svojim uspesima.

Mnogim nastavnicima je zadavao glavobolju, jer je često postavljao potpitanja posle njihovih predavanja. U to vreme nastavnici nisu voleli da naširoko i nadugačko objašnjavaju ono što predaju, već su se strogo držali zadate teme, tako da Radomir nije bio mnogo omiljen kod njih. Verovatno je i to bio razlog zašto mu je nastavnik nemačkog jezika „dao trojku“. Putnik je inače tečno govorio nemački jezik i veoma retko je koristio rečnik, čak i kada je čitao nemačku literaturu. Putnik je smatrao je da ne treba učiti samo za školu, već i za život. Povremeno je svirao gitaru i pevao, uglavnom na molbe svojih roditelja.

U septembru 1861. posle završene pete godine gimnazije upisao se na Vojnu akademiju u Beogradu, odsek Artiljerijska oficirska škola. Akademiju je uspešno završio 1866, kao osmi u klasi. Još kao pitomac Artiljerijske škole, zbog svog karaktera skrenuo je pažnju svojih pretpostavljenih. Bio je strog prema mlađim pitomcima, kada je to bilo za njihovo dobro, ali i veoma pažljiv i ozbiljan. Naročito se isticao u znanju i razumevanju vojničke taktike, strategije, geografije, u poznavanju oružja i artiljerije. Bio je odličan crtač, a velike strasti su mu bile jahanje i gimnastika.

U prvi oficirski čin artiljerijskog potporučnika unapređen je 17. novembra 1866. godine kada je postavljen za komandira voda 4. poljske baterije. Tu dužnost ipak nije preuzeo, prvenstveno što je bio talentovan crtač. Zbog toga je zadržan na radu u Topografskom odeljenju Ministarstva vojnog. U Ministarstvu vojnom je radio do januara 1867. kada je prebačen u operativnu jedinicu, gde je postavljen za komandira voda. Komandant baterije je postao dve godine kasnije, 17. oktobra 1868. kada je premešten u Čačak. Na to mesto ga je postavio tadašnji potpukovnik Jovan Belimarković. U aprilu 1869. postavljen je na mesto komandanta 4. brdske baterije. Dana 28. jun 1871. unapređen je u čin poručnika. Ađutantom Rudničke brigade postaje 1. aprila 1876, ujedno dobivši čin kapetana druge klase. Na tom položaju je ostao do 25. jula iste godine kada je postavljen za komandanta brigade.

Od 1886. do 1889. godine bio je načelnik Obaveštajnog, a zatim Operativnog odeljenja Glavnog generalštaba. Od 1890. obavljao je dužnost pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba. Penzionisan je 1896. godine. Posle Majskog prevrata, reaktiviran je i postavljen za načelnika Glavnog generalštaba. Na ovom položaju je ostao do 1912. godine.

U Balkanskim ratovima bio je načelnik štaba Vrhovne komande. Posle Kumanovske bitke unapređen je u čin prvog vojvode (feldmaršala) srpske vojske. U Bitoljskoj bici je odigrao ključnu ulogu i pravilnim rasporedom snaga Turcima je naneo veliki udarac u Prvom balkanskom ratu. U nastavku rata je komandovao prodorom ka Jadranskom moru, koji se završio opsadom Skadra. Uprkos vojničkoj pobedi, Skadar je nakon pritisaka velikih sila pripao novoosnovanoj albanskoj državi. U sukobu sa Bugarskom za vreme Drugog balkanskog rata naneo je poraz bugarskoj vojsci u Bregalničkoj bici, gde nije iskoristio sav potencijal pobede da dokrajči Bugare.

U Prvom svetskom ratu bio je načelnik štaba Vrhovne komande, sve do pogoršanja njegove bolesti 1916. kada ga je na tom mestu nasledio general Petar Bojović. Putnik je komandovao srpskom vojskom za vreme sve četiri neprijateljske ofanzive na Srbiju. Tokom bitke na Ceru, uz pomoć promućurnog komandanta Druge armije Stepe Stepanovića naneo je Austrougarima veliki poraz. Protivio se srpskoj ofanzivi u pravcu Srema, ali je na pritisak vlade organizovao ofanzivu na neprijateljsku teritoriju. Nakon početnih uspeha, zbog gomilanja neprijateljskih snaga na Drini, povukao je vojsku i spremio se za novu odbranu Srbije. Njegova odluka da napusti Beograd i skrati front za vreme Kolubarske bitke je bila presudna, jer je srpska vojska dobila vreme da se oporavi i odmori. Preporođenu srpsku vojsku je poveo u ofanzivu koja je nanela odlučujući udarac Austrougarima kod Suvobora, nakon čega je austrougarska vojska potisnuta sa teritorije Srbije. Kada je počela četvrta ofanziva na Srbiju, Putnik je već bio teško oboleo i nije imao mnogo udela u operativnim odlukama. Ipak, u okolnostima koje su bile veoma nepovoljne po Srbiju, uspeo je da organizuje povlačenje srpske vojske preko albanskih i crnogorskih planina, na albansko primorje.

Teško bolestan, Putnik je stigao u Skadar 6. decembra 1915. godine, a 9. januara 1916. je prebačen na Krf, gde se lečio do septembra iste godine. Sa Krfa je otišao u Nicu da nastavi lečenje, gde je i preminuo. Njegovi posmrtni ostaci su preneti 6. decembra 1926. godine u Kraljevinu SHS, skoro deset godina nakon smrti. Sahranjen je 7. decembra na Novom groblju uz sve državne i vojne počasti. Uvršten je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije.