Zadušnice u Obiliću: Groblje, zla sudbina i povesnica naših dana

Svega petoro, od pet hiljada Srba, koliko je pre rata živelo u Obiliću kraj Prištine, obišlo je danas, na Zadušnice, grobove najmilijih.

Oni koji od rata nisu dolazili, teško da će po sećanju moći da pronađu groblje smešteno preko puta nekadašnjeg medicinskog centra. Jedva vidljiva staza iza teško uočljive gvozdene kapije  vodi duž čitavog groblja. Mesto, više podseća na šumarak uzdignut posred kosovske ravnice podno Gazimestana, nego na srpsko groblje.

• 

Dok koračate jedinom prohodnom stazom, po koji gušter vam projuri kraj nogu, valjda i on iznenađen što mu posetioci remete mir. S leve i desne strane, iz zelenog šiblja izviruju spomenici, čisto da prolaznika podsete da su oni tu, u večnoj tišini, zaboravljeni, nemi svedoci teških vremena.

• 

Kao knjiga koja se čita, svaki od utamničenih grobova boluje svoju sudbinu. Vapi za boljim vremenima, plamenom voštanice, mirisom tamjana, vinom, pšenicom. Priželjkuje ponovni sveštenikov poj „večnaja pamjat“ i po koji ženski lelek kraj „sveže“ krstače.  

Nekoliko spomenika, s desne strane staze, leže polomljeni u travi. Šiblje, gusto rastinje i korov ne dozvoljavaju prilaz, ali su ovdašnji Srbi uspeli  da priđu do spomenika svojih prijatelja, rođaka, komšija, kumova i zapale sveće.

Kraj očevog groba zatičemo Srđana Milića iz Obilića. Od pogroma, 17. marta 2004. godine, on živi i radi u Kosovskoj Mitrovici. Nikada do sada nije propustio da obiđe očev i grobove rođaka, komšija i prijatelja.

„Ovo je dan posvećen njima, ako ih još nas nekoliko, koji smo u životu ne obiđemo, ko će?“- priča Srđan.

• 

Oko groba njegovog oca šiblje je posečeno, trnje uklonjeno, a plamen  sveće se leluja na blagom povetarcu. Majka Milica pobrinula se da pšenica bude dobro skuvana, vino pitko, a rakija ljuta. Božidar je bio domaćin. U domaćinskoj kući se vazda vodio red da se najbolje vino i rakija čuvaju za radost i  skrbost.

„Čistimo redovno grob, ali trava i šiblje stalno rastu, pravda se Milica Milić, nudeći nas kolačima od višanja. Sama ih je, kaže,  umesila.
„ Još sve radim i sve mogu“, govori ova sedamdesetrogodišnja žena  koja je Obilić morala da napusti 18. marta 2004. godine. Iz grada se iselila samo par kilometara dalje, u obližnje srpsko selo Plemetina.

I ona će ovde, kada dođe vreme za to, u kosovsku zemlju i kraj svog domaćina, priča i nutka ono malo ljudi na groblju kolačima.

U Obiliću, u školskom centru, živi dvadesetak Srba, Milovan Ivanović je jedan od njih. Danas je došao da zapali sveću na očev grob. Groblje je kaže ogledalo Obilićkih Srba, onako kako žive oni u gradu, tako počivaju i pokojnici na groblju.

• 

„Groblje treba da održava opština Obilić. Albanska opština, kao što vidite, ne mari za naše pokojnike. Srpska opština u Plemetini pobrinula se da raščisti groblja u selima gde je koncentracija Srba veća. Mi smo, ko što vidite, prepuštni sebi“, priča Milovan.

Dodaje, da su neke porodice plaćale od 20 – 30 evra po grobu kako bi se oko njihovih parcela očistilo šiblje kao i da je groblje poslednji put očišćeno još pre 13 godina.

„Nas petoro koliko si nas izbrojao, ovde smo za svake Zadušnice. Ostali, raseljeni po Srbiji, dolaze za mitrovske Zadušnice u novembru, i tada je na groblju više ljudi, inače, tuga i čemer, šta da ti kažem.“

„Eno, tamo je i kapela, nema ko da održava, sva je urušena“, priča Milivoje i rukom pokazuje na malu građevinu bez prozora i vrata u sred groblja.   

Nema vesele slike sa groblja, ali je ova iz Obilića baš tužna. Grobovi obrasli u korov hteli bi da sjaje za buduće naraštaje, svedoče o vremenu, pričaju o svetloj istoriji.

Da ima ljudi, mnogo bi bilo lakše i Srbima u Obiliću i „svetlim grobovima“ koji čekaju nove naraštaje da uklone korov, i trnje, razgrnu mahovinu i travu i spoznaju istinu iz knjiga starostavnih pokopanu među ovim humkama.

• 

Iz jednog od grobava  iznikao je crveni božur, onakav kakav samo na Kosovu cveta, jarko crven, prkoseći trnju i okolnom zelenilu, ponosno diže svoje grimizne latice put sunca.

Piše: Ivan Miljković