Закон о рудницима Деспота Стефана Лазаревића
Године 1412. у Новом Брду издат је “Закон о рудницима Деспота Стефана” који садржи драгоцене податке о начину живота српског народа на почетку 15. века. Законик је значајан документ српске писмености и српског правног система у средњем веку и издат је 29. јануара.
Законик о рудницима или Новобрдски законик је скуп закона које је објавио деспот Стефан Лазаревић, али се сматра да је формулисан још 1390. године.
Документ је јединствен правни споменик средњовековне Србије и по својој правној и историјској вредности превазилази српске националне оквире. Поред закона који се односе на само рударство, у склопу текста се налазе законске одредбе које се тичу уређења и живота у Новом Брду (тзв. Статут Новог Брда), које је у то време било највећи рудник на Балканском полуострву. Сам спис је очуван у неколико познијих преписа, од којих је најзначајнији илустровани препис из XVI века, који је откривен 1959. године када је поклоњен Српској академији наука и уметности, а данас се налази у Архиву САНУ.
Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, у илустрованом препису из XVI века, откривен је 1959. године. Непосредно након њега, пронађене су још две верзије (латинична и турска) у којима нема закона о животу у Новом Брду, а поједини делови су укључени у Саски закон Сулејмана Величанственог.
Илустровани препис Закона о рудницима, настао је око 1580. године, а на основу неколико записа на њему може се делимично пратити његов историјат. Стотинак година након настанка, рукопис је 1674. године откупио од попадије Стојне поп Георгије за 120 аспри. Крајем века, нашао се у поседу хеким-баше Алипашића, који је био османски чиновник или лекар. Он га је 1707. године поклонио митрополиту београдско-пожаревачком Михајлу, након чега рукопис долази у посед патријарха Арсенија IV Шакабенте.
Током тог периода, њиме су руковали еклезијарх Филотеј и јерођакон Михаило, уз које је забележена 1745. година, док је на другом месту уписана 1753. године. Никола Радојчић, који је у име САНУ истраживао рукопис, сматра да се он из патријаршијске библиотеке преселио у Беч. Током наредна два века, рукопис се налазио у приватном власништву, пошто на себи нема печата неке званичне институције, да би се након Другог светског рата појавио на једној аукцији антиквитета. Том приликом, купила га је супруга југословенског амбасадора др Францеа Хочевара, који је рукопис 11. априла 1959. године (тада је био амбасадор у Букурешту) поклонио Српској академији наука и уметности. Рукопис је смештен у Архив САНУ, а академик Радојчић је 1962. године објавио сам рукопис и свој рад о њему под називом „Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића“.
У историјској науци је настао спор око датирања Законика о рудницима. У самом рукопису се наводи да је настао у годину 6920, индикта 13, месеца јануара 29. Неслагање података лежи у чињеници да година 6920 од постанка света одговара 1412. години од Христовог рођења, док се 13 индикт може односити на године 1389/1390, 1404/1405. или 1419/1420, током владавине Стефана Лазаревића. Поред тога, додатну забуну у датирање уносе анахрони подаци који помињу са једне стране смрт кнеза Лазара (1371—1389), саветовању са мајком Милицом (умрла 1405. године) и патријархом Спиридоном (1380—1389), султана Бајазита (1389—1402), док се са друге се помиње година 1412, а сам Стефан са титулом деспота коју носи тек од 1402. године.
Према академику Сими Ћирковићу, који је разматрао аргументе обе стране, највероватније је Закон о рудницима првобитно формулисан 1390. године, а Стефан га је потврдио 1412. године након што је повратио контролу над јужним деловима државе (предели јужно од Западне Мораве), после погибије свог млађег брата Вука 1410. године. Он то тумачи устаљеном праксом владара да након освајања или доласка у посед неке територије потврди претходне повеље које се односе на те територије.
