Запис из Доњег Речана: Шта ће бити сутра не знамо, одавде немамо где…

На пет километара северно од Косовске Каменице, у селу Доње Речане, налази се манстир Тамница, тако назван по кули која је сазидана тик уз цркву.  Према народном предању, кула је у средњем веку, служила као тамница у којој је затварана и мучена непослушна „раја“ због чега је више пута током своје историје рушена али и обанављана. Данас је црква делимично обновљена, а мештани чувају успомену из дана када је овде био живи манастир.

Доње Речане је по површини и по броју домаћистава малено село угнеждено у уској котлини између пута и доњег тока Криве реке. Отуда му ваљда и такво име. Село броји двадестетак домаћинсатва, а Горње Речане, пар километара узводно, петнаестак. Село је увек било чисто српско, прича Бојан Стојановић који овде живи са супругом троје деце и остарелом мајком.

„Радим у школи, имамо и продавницу, радим пољопривреду и тако живимо. Мало је оних који раде у школи или здравству које плаћа Србија, а у косовским институцијама ради нешто мало Срба у Општини Косовска Каменица и неколико њих на бензиској пумпи и то је све, за Србе нема радних места“, открива Бојан.

Из овог краја млади чим заврше школу одлазе у потрагу за послом и бољим животом.

„У Косовској Каменици када се распише конкурс за, рецимо, 50 места једва да се прими један Србин и како да деца не одлазе?“, пита се овај Србин из Доњег Речана.

Село нема школу, оно мало ђака путује до суседног Ајновца, а продавница је једино место где се мештани окупају. Роба из уже Србије још увек не стиже па се на полицама неђе тек по који производ.

„Ово је једина продавница у селу, набавим по неки прехрамбени артикл, оно што се највише троши и то се и прода. За робу је тешко, има ту магацин али све је углавном бугарска или роба из Албаније нешто мало из Македоније, а наши људи су навикли на српске производе и траже их.

Црквица на благом извишењу изнад села несвакидашњег имена привлачи поглед сваког ко се овде затекне први пут. Крај ње је звонара и камене зидине из којих је изникао храст. Сви скупа пркосе времену.

Нарочито поносан на податак да је ова грађевина старија и од саме  Грачанице, Никола Антић просветни радник из Доњег Речана, казује занимљиву пручу:

„Црква датира из 14. века, названа је Тамница по згради која се налазила поред ње. Служила је највероватније да ту казну одслуже непослулушни монаси, међутим, у народу постоји и веровање да су у њој били заточени световни људи. Највероватније да су у згради поред били конаци пошто је ово био манастир“, појашњава Антић.

На мањој површини унутар цркве могу се видети и остаци фресака. Мештани кажу да је право чудо да су се сачувале до данашњих дана.

Црва је током рестаураторских радова 1996. године покривена тако да је остатак фресака сачуван. Не зна се ко је ктитор манстира Тамница али је архитектура свакако послужила Краљу Милутину као узор за грађење Грачанице, поносно истичу мештани Доњег Речана.

Камени темељи и остаци спољашњих зидова цркве указују да је она некада била много већа, а по дебљини спољениз зидова грађевине могло би се закључити да се можда ту некада заиста налазила тамница.

Српска села у каменичкој општини остају празна  

Не треба човек да буде много паметан и закључи да су сви топоними словенског порекла што указује да је овде живело српско становништво. Међутим, од 1999. године стање се мења на штету нашег народа.

„Та година је била прекретница за све. Многа су села опустела. општина Косовска Каменица зазима територијално велику површину и броји 65 села. Данас су она углавном пуста, а посебно она која су удаљенија од Косовске Каменице и која су без инфрструктуре и путева и број Срба се овде свео на минимум“, прича Никола Антић.  

Свечано на Петковдан

Црка Тамница посвећена је Сетој Петки, а дан уочи празника Николу и његову сурпугу Дијану затичемо у припремама за славу. Они су ове године колачари па су пожурили да очисте трем у манстирској порти под којим ће се после литургије окупити гости на послужењу.

„Моја супруга је сутра колачар, тако да очекујемо бројне званице и госте…“, наставља Никола.

Док је крпом склањала прашину са столова, притом их распоређујући тако да ту може да се смести што више људи, Николина супруга Дијана прича како се потрудила да трпеза буде богата и испуњена слатким и сланим јелима, онако како се то Срби увек чине.

„За домаћицу је навеће задовољство када спрема славу и тада се свака посебно труди и настоји да све буде и укусно и лепо за око“, говори Дијана.     

Домаћини поносно истичу да у њиховом селу млади држе до традиције.

„Код нас и даље владају патријахални обичаји мада је помодарство узело маха и овде путем медија и интернета али се сви врло трудимо да сачувамо и традицију нашу и наш фолклор“, поносито казује Никола Антић.  

Као и остала криворечка села, празни се и Доње Речане и тај процес је, кажу мештани, у последњих десет година убрзан.

„Ако се ми сами не издамо у себе и кренемо да радимо за себе и своју добробит немамо шта да очекумемо од других. На нама је све. Нигде није боље него на свом огњишту. Свуда је то теже, а људи се увере тек кад оду,“ поручује Дијана Антић која је са супругом Николом и своје троје деце одлучна да вековну традицију настави и сачува на свом огњишту.

„Наша је воља да останемо овде, понашамо се као да је стање нормално. Сви су нам планови такви да смо своју будућност везали за ово место. Шта ће сутра бити не знамо али верујемо да овде може владати мир јер ми о одласку не размишљамо“, одлучно је одговорио Никола Антић.  

Баш како га и назвасмо на почетку приче, малено село на истоку Косова и Метохије и велики људи у њему који радо сведоче о славној историји. Њихова казивања потврђује готово сваки топоним новобрдске Криве реке.

Звучна верзија репортаже емитована на Радио Београду.  

И. Миљковић